Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

NEPOZNANICE O NAŠEM „NAJBRŽEM ORGANU“

Ljudsko oko je parni organ čula vida i sastoji se od pomoćnih i zaštitnih organa i očne jabučice, koja je prečnika 25 mm i težine 7 grama.

 

Oko pravi brze i precizne pokrete uz pomoć mišića koji ga drže, a u toku dana čovek trepne prosečno više od 20.000 puta. Ljudsko oko je osetljivo na određeni svetlosni spektar. Svaka mrežnjača ima 160 miliona receptora, a od toga 150 miliona štapića osetljivih na belo i crno i 10 miliona čepića osetljivih na boje.

ljudsko oko

Našim precima plač je služio da traže pomoć u slučaju opasnosti zato što još uvek plačemo u ekstremnim situacijama. Suzne žlezde za 16 sati proizvedu 30 kapi suza koje služe da isperu prednji deo oka. A s obzirom na to da sadrže ERIN, supstancu koja ubija bakterije imaju dezinfekciono sredstvo.

A da li znate šta je akomodacija oka? Akomodacija je sposobnost očnog stakla da menja žarišnu daljinu, tj. sopstvenu dioptriju u zavisnosti na kojoj se udaljenosti nalazi predmet koji se gleda. Akomodaciona moć zavisi od godina starosti, kod dece je najveća i sa godinama postaje sve slabija. Oko četrdesete godine starosti bliski predmeti se slabije vide i taj fenomen naziva se staračka dalekovidost ili hipermetropija.

Preteča prvih pomagala za ljudsko oko

Prvi stakleni proizvodi potiču još iz petog veka pre naše ere, a prve naočare pojavljuju se krajem 13. veka u Firenci i Pizi, među tamošnjim redovnicima, a prvi doktor koji ih spominje bio je Bernhard de Gordon u delu „Lilijum medicine“. Prve naočare približno današnjem obliku pojavile su se u 16. veku.

Iako je poreklo naočara relativno nepoznato i široko raspravljano, naočare za čitanje prvi put se pojavljuju na sceni u Italiji polovinom 13. veka. One su prvobitno dizajnirane da pomognu starima tokom čitanja. Naočare za čitanje su neverovatno brzo postale veoma popularne, ali je postojala jedna mana – tada još uvek nisu bili izmišljeni držači za naočare i okviri za naočare su stalno klizili niz nos. Španci su to pokušali da poprave, vezujući trake na ram i zatim ih vezujući oko ušiju. Ali lokalni ljudi nisu toliko bili oduševljeni tom idejom.

Seneka, rimski besednik i filozof, koristio je staklenu kuglu ispunjenu vodom kao uveličavajuće staklo za čitanje. Takođe i Neron, koji je vladao Rimom sredinom prvog veka nove ere, nosio je smaragd preko oka da poboljša pogled na gladijatorske igre.

Zapisi koji datiraju iz 12. veka u Kini pokazuju upotrebu zadimljenog kvarca kao prvo korišćenje zatamljenih stakala. Ovo je predstavljalo neku primitivnu verziju naočara za sunce. Bila je ovo, u neku ruku, i preteča razvoja optike kao nauke.

Naočare i umetnost

Prva poznati umetnički prikaz korišćenja naočara jesu dve slike dva italijanska umetnika s polovine 14. veka. Tomaza de Modene i Karla Krivelija. Prvi je naslikao niz freski koje prikazuju monahe kako čitaju i pišu manuskripte. Na toj slici jedan od monaha nosi naočare za čitanje. U isto vreme Kriveli je naslikao kardinala Hjua, prikazujući ga kako nosi naočare za vid.

Zanimljivo zvuči činjenica da su mornari nekad verovali da nošenje zlatne miđuše na uvetu može da popravi vid. Verovali su da plemeniti metali u minđuši poseduju magijske isceliteljske moći.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: