ODLAZAK
Dedina soba je još uvek ista, hladna i mračna, samo pokatkad razgrnem zavesu i otvorim prozor.
Neki ljudi odlaze tiho, gotovo bez tragova. Nedavno su u blizini sređivali raskrsnicu i popločavali trotoar.
Posečen je veliki kesten koji se razgranao preko semafora i uličnih svetiljki, ptice su preselile svoja gnezda na neku obližnju krošnju, nebo je raširilo svetlost, prolaznici su našli drugu hladovinu. Na semaforu se smenjuju boje, ljudi žure da pređu ulicu i mnogi nisu ni zapazili da kestena nema.
Moj deda je otišao neprimetno, bez reči, bez pokajanja ili žaljenja. Svi su razmišljali o ispraćaju, kasnije o razmeštanju nameštaja u kući i babinom prelasku u Dom. Niko više nije spominjao dedu. Odrastao je bez roditelja, lokomotiva mu je bila druga kuća, naviknut na buku, u starosti se nije privikao na porodični mir. Patio je od kostobolje, stavljao obloge preko čela, spavao na visokom uzglavlju uz tranzistor i rasute novine.
Ponekad je sam išao u duge šetnje. Za slavu je u crkvu nosio kolač, sveštenike u kuću nije pozivao, ne znam zašto, molitvu je čitao sam. Nije glasno nazdravljao, retko je govorio, nije se smejao, a kada bi i pokušao, ličilo je na podsmeh.
Dedina soba je još uvek ista, hladna i mračna, samo pokatkad razgrnem zavesu i otvorim prozor. Severno svetlo se teško probija kroz visoke čemprese koji su zaklonili nebo. Vrane su tu negde našle zaklon i rasterale golubove, oglašavaju se sa svitanjem.