U SUSRET VREMENU

Nakon jednog veka, jednoj starici je došlo vreme. U krevetu, na klinici u kojoj se ljudi ostavljaju da umru, jednim naizgled kratkim gubitkom svesti, svest se izgubila zauvek.

 

U dubinama zaboravljenog okeana krio se njegov odraz. Iz neznanih razloga je ponovo izašao na palubu. Vuklo ga je more, vuklo ka sebi.

u susret vremenu

Po ko zna koji put, na putu od Urugvaja ka svojoj zemlji, setio se svoje porodice koju je ostavio u Montevideu. Dug je put, pomisli, baš dug. A onda zagledanom u more, činilo mu se da jasno vidi budućnost, srećan dugovečan život svih koje je voleo.

Talasi su bili sve veći, a more sve deblje. Padala je noć, a on je zamišljao krajolik dna mora, preko koga je upravo prolazio. Video je sebe iz mora, pogledom ribe koja je želela da mu kaže…

Nakon jednog veka, jednoj starici je došlo vreme. U krevetu, na klinici u kojoj se ljudi ostavljaju da umru, jednim naizgled kratkim gubitkom svesti, svest se izgubila zauvek.

„Da li nešto sanja?“, pitao je mladić pored njenog kreveta, zagledan u treptaje njenih obrva.

„Ne!“, mrzovoljno je odgovorio dežurni lekar.

„Da li je boli?“

„Ne!“, ponovo je kratko odgovorio.

Mladić je bio zadovoljan odgovorom, koji ga je učvrstio u uverenju o nepostojanju idealnog scenarija za kraj života.

„Ovako može danima i mesecima. Ona je jaka“, promrmlja lekar.

U dubini njene svesti, svesna prisustva svog unuka, obraćala se prošlim i budućim danima, koje nije i neće dočekati. Svoje sestre po ocu koje su ostale u Montevideu, nikada nije i neće upoznati.

Njen otac zagledan u okean, tražio je njene oči, da bi ih našao nakon jednog veka i jednog dana, kada je starici došlo vreme.

Dan kasnije, vest o njenoj smrti, zatekla je njenog unuka u hipermarketu sa teglom krastavčića u rukama. On danas gleda u nebo i prezire hipermarkete, kao znak umiruće civilizacije.