RAZMIŠLJANJE O VERI
Nikada ne uslovljava ni post ni ispovest Sveto Pričešće niti Sveto Pričešće zavisi od posta i ispovesti.
Mitropolit Zagrebačko-ljubljanski Porfirije pisao je o tome da li su post i ispovest preduslov čina Pričešća kao jedne od Svetih Tajni hrišćanske vere.
Danas Hrišćani kada razmišljaju o liturgiji oni često smatraju da je Liturgija tj. Evharistija jedna od sedam svetih Tajni. Međutim ako hoćemo predanjski da govorimo o svetoj Liturgiji onda pod Liturgijom nikako ne možemo podrazumevati jednom od Svetih Tajni. Zašto?
Zato što kada bi nas neko pitao šta je to identitet Crkve, koja je to lična karta Crkve, mi ne bismo morali mnogo da mu govorimo nego bi bilo samo dovoljno da ga odvedemo na Svetu Liturgiju. Upravo Sveta Liturgija jeste sama Tajna Crkve, jeste projava i manifestacija i obrazovanje Crkve jer na Liturgiji nalaze se svi, čitava Crkva. Tu je sam Hristos u Svetim darovima u Telu i Krvi u Svetom Pričešću, tu su svi vernici, tu je i svetitelji Božiji koji su i oslikani na zidovima Hrama u kupoli Hrama nalazi se Pantokrator. Dakle Sveta Liturgija jeste mesto, jeste prostor na kojem se ostvaruje zajednica vernih i Boga i zajednica vernih međusobno.
Dolazeći u Crkvu vernik dolazi iz sveta, dolazi na Svetu Liturgiju i donosi sa sobom čitav svet. Donosi sa sobom i sve svoje iskustvo, sve ono što on jeste i to prinosi na Svetoj Liturgiji kao uzdarje Bogu. Bog to prihvata i blagodaću svojom osvećuje ono što mu čovek donosi. Simboli toga što je doneto jesu hleb i vino. Gospod blagodaću svojom pretvara taj hleb i vino u Krv i Telo Hristovo.
Uzimajući, i pričešćujući se od Tela i Krvi Hristove svaki vernik pojedinačno, kako i sama reč kaže, pričešćuje se postaje čestica, postaje deo tog sabornog dela Hristovog, postaje deo Crkve Hristove. Otuda kao centar čovekovog života, kao sam smisao čovekovog života ovde u istoriji nije prostor u koji mi dolazimo da bismo se individualno molili za svoje pojedinačne duhovne potrebe koje mogu da postoje i koje se ispunjavaju i na samoj Svetoj Liturgiji. I to nije konačni i primarni, najvažniji cilj Svete Liturgije. Zapravo u Svetoj Liturgiji mi dolazimo da bismo kroz pričešće potvrdili i pokazali da pripadamo Hristu, da smo delovi toga njegovog Tela i da bismo pričešćujući se tim Telom i Krvlju Hristovom primili sve ono što On nosi u sebi tj, punoću Božanstva koju nosi u sebi.
Mnogi ljudi imaju potrebu da se pripreme za Sveto Pričešće da bi kako se to kaže bili dostojni Svete Tajne Tela i Krvi Hristove. Jedno takvo shvatanje i jedan takav mentalitet zapravo ne izražava pravoslavnu duhovnost i pravoslavno predanje. Jer Sveto Pričešće uvek je i isključivo samo dar Božiji. Nikada mi ne možemo sebe pripremiti toliko, nikada ne možemo sebe očistiti toliko da možemo mirne savesti osećajući se dostojnima primili tu Svetu Tajnu. Ako bismo govorili u skladu sa predanjem Crkve jedino što nas ne udostojava Svetoga Pričešća to je osećanje da smo dostojni. Drugim rečima ako hoćemo da se pripremimo adekvatno za Svetu Tajnu Pričešća mi moramo u svom svakodnevnom životu u svom podvigu da u sebi budimo osećanje i svest da nikada nismo dostojni ljubavi Božije. Ali da upravo zbog toga što je Bog, Bog ljubavi, On nas takve kakvi jesmo nedostojni prihvata i uzima kroz ljubav svoju u svoja nedra i u svoje naručje.
Razume se da se odmah tu postavlja pitanje, zašto post i zašto onda Sveta tajna ispovesti unutar Crkve. Zar nisu post i ispovest uslovi da bismo se pričestili, zar nisu post i ispovest neka vrsta duhovne pripreme za Svetu Tajnu Pričešća? Svakako da post i ispovest jesu sastavni deo čovekovog duhovnog života. Svakako da post i ispovest jesu neophodni za čovekov duhovni život, ali kada govorimo o tom trojsvu, Sveta Tajna Pričešća, post i ispovest, moramo znati da u skladu sa svetootačkim duhom, u skladu sa bogoslovljem svetih otaca koji jesu jedini nosioci i tumači pravoslavnoga predanja nikada ne postoji kod njih zabeležena uzročno – posledična veza ove tri dimenzije čovekovoga života. Nikada ne uslovljava ni post ni ispovest Sveto Pričešće niti Sveto Pričešće zavisi od posta i ispovesti.
U pravoslavnom predanju, oduvek se postilo onda kada Crkva propisuje post tj. kada Crkva preporučuje vernima da se podvizavaju i duhovno uzrastaju u periodu posta kroz samu tajnu posta. Kroz odricanje od svojih strasti, od svoga greha ali istovremeno kroz zadobijanje vrlina i Ljubavi kao krajnji cilj posta. Sa druge strane ispovest oduvek postoji kao Sveta Tajna pokajanja u Crkvi ali to je nešto što se ne može programirati tj. ne možemo mi spolja, veštačim i mehaničkim putem u nekome proizvesti osećanje pokajanja kao osećanje radosne tuge zbog pada koji nam se desio ali istovremeno zbog osećanja prisustva ljubavi Božije upravo onda kada nam se desio pad ukoliko tu ljubav zatražimo i ukoliko joj se obratimo. Dakle, ne možemo nasilno i spolja u nekome proizvesti to osećanje čežnje za Bogom. A potrebu da neko to svoje stanje pokajanja to osećanje radosne tuge zapečati i posvedoči javno iznese pred Bogom i pred sveštenikom ne možemo proizvesti opet veštački i tu potrebu neko ili ima ili nema. Onda kada je ima Crkva postoji preko svojih sveštenika da bi nekome ko oseti tu potrebu bila uz njega i pružila mu mogućnost da tu potrebu svoju i ostvari.
Razume se da najkraće govoreći s obzirom da je Sveta Liturgija centar našeg života upravo zbog toga i samo zbog toga što se pričešćujemo Telom i Krvlju Hristovim, mi treba da se pričešćujemo kada se liturgija služi jer se ona samo zbog toga i služi. Ako bismo strogo dogmatski govorili, mi možemo čak da kažemo da se dovodi u pitanje i smisao prisustva našega na Liturgiji ukoliko se nismo pričestili. Znači mi se pričešćujemo onda kada se služi liturgija jer se Liturgija samo zbog toga i služi. A postimo onda kada je Crkva preporučila da postimo. To znači, četiri velika posta, sredu i petak i još nekoliko pojedinačnih dana. Ispovedamo se onda kada imamo duhovnu potrebu i jasno se tu vidi da jedno drugo ne uslovljava.
Ukoliko bih ja kao sveštenik naložio nekome strožiji i veliki, silan i snažan post a taj post i ta moja preporuka bi možda dovela do toga da se vernik potpuno duhovno raslabi, on zapravo više ne bi ni želeo da ide u Crkvu. Ili, ukoliko bih ja nekome rekao da se pričešćuje jednom u deset godina ili jedanput godišnje, ukoliko bi to zapravo umanjilo njegovu čežnju za Hristom, onda bih ja pogrešno postupio. To su vrlo delikatne stvari jer duhovni život se tiče našega odnosa sa Bogom i sve što činimo kao sveštenici pogotovo kada je reč o Svetom Pričešću i u vezi sa tim i o postu i ispovesti moramo sve da činimo da tako da to bude na izgrađivanje tela Hristovog, to znači na izgrađivanje vernika kao živih ikona Božijih.
Pričešće kao centar našega života mora biti i naša stalna briga i bez obnove te Liturgijske svesti, bez osećanja koji se temelji na našem sjedinjenju sa Hristom kroz Svete Tajne, kroz Pričešće Telom i Krvlju Hristovom, da bez tog osećanja ne može biti ni prave Liturgijske obnove i da u suštini nema ni duhovnog života. Duhovni život nije apstrakcija nije svojevrsno pojedinačno individualno samozatvoreno meditiranje o nekakvim duhovnim vrednostima i meditiranje o Bogu, nego je to jedan realan život koji se temelji i izvire iz Svetoga Pričešća ali se i vraća opet iznova Svetom Pričešću.
Izvor: cudo.rs