Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

I MENE BI HITNA PROVOZALA

I mene bi hitna provozala, samo onoj pust san. Otvoriš oči, zatvoriš zadnjicu, pa đavoli vršljav! – vikaše moj deda.

 

I gle čuda, dobi’ zaposlenje u Narodni Muzej u Leskovac, jer sam zamislija želju, al’ nesam gu zapisaja na papirče i turija na jelku pred Kulturan Centar i uobrazi pored sve moje lažne boljke, da čitam misli ko onoj devojče na Dan na „Otvorena vrata“ i da ličim na onog glumca Ben Stilera, takoj, iz film „Noć u muzeju“.

hitna provozala

Primiše me lepo, d’n, dva, čujem nešto trči po stepenice, po Muzej, gore-dole, i urupije u sliku, preko staklo, a ono čuvena Zorka Todosić, kosa mi se diže na glavu, ko da imam groznicu, pa povedo kolešku da vidi toj. Gleda ona onakoj začuđeno, bigim, nema. Aaa, nema toj. Koe se tripuješ.

Sledeću noć, od nespanje, malko dremnu, oči mi ovolicne ostale ko brobinjci na Suvu Planinu.

Kraš! Te ga pa! Razbi se staklo. Lasno čujem. Otrčim gore, a onoj, slika od Zorku Todosić gu nema, pobegulja! A golem ram ga ima. I zva’ hitnu, reko gi takoj i takoj, a oni kad dođoše pred Muzej, vatiše me u beli mantili, pod miške, ko kad sam kraja ko malečak žvake i kikiriki u Robnu kuću.

A ja urlam kolko me grlo nosi: „Nesam lud! Nesam lud!“

– E b’š za toj, vikav mi. Da si rekja da si lud pustili bi te.

Pa nešto trči, ma s’m što lego takoj oko ponoć, ono komšiče došlo kod ujku pa se juri i trči po basamaci. Probudilo me toj, inače, ko u onaj smešan video klip kude plavuša ripnu kad vu Kinez otkri sliku. I mene bi hitna provozala, samo onoj pust san. Otvoriš oči, zatvoriš zadnjicu, pa đavoli vršljav! – vikaše moj deda. Ete takoj.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: