ČEŠALJ OD SLONOVAČE
Dok Sunce žeže po mostu, opija me cveće, koje će u svoje čašice spustiti barut. Cveće, koje će odsvirati sonatu na češlju od slonovače.
Svake noći veštice nadleću prestonicu, gađajući zdanja koja su Ivica i Marica godinama pravili od kamenčića. Pišem pesmu pod ratnim vihorom.
Metle fijuču. Zemlja se rasipa. Čak se i žabe rastaju, odlazeći do nekih nezavisnih lokvanja. Slova koja biram, osluškuju sirene.
Zapitkujem se, gde sam? Koliko imam slobode da se pretvorim u granu? U spasonosnu kap koju tražim sred pustinje? Kao kap sa pet krakova. Kao kaplju, nabodenu na kolac.
Na nebu je vatromet. I moja pesma je vatrena. Vatrena je i vatra, jer se hvata oko plamena. Pišem pod ratom. Dok žvizduckaju metle. Pod vihorom! Dok se mrvim u travi.
Proleće je, mirišu anđeli. Laste se sakupljaju pod strehom. Dok Sunce žeže po mostu, opija me cveće, koje će u svoje čašice spustiti barut. Cveće, koje će odsvirati sonatu na češlju od slonovače.