Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ČEŠALJ OD SLONOVAČE

Dok Sunce žeže po mostu, opija me cveće, koje će u svoje čašice spustiti barut. Cveće, koje će odsvirati sonatu na češlju od slonovače.

 

Svake noći veštice nadleću prestonicu, gađajući zdanja koja su Ivica i Marica godinama pravili od kamenčića. Pišem pesmu pod ratnim vihorom.

od slonovače

Metle fijuču. Zemlja se rasipa. Čak se i žabe rastaju, odlazeći do nekih nezavisnih lokvanja. Slova koja biram, osluškuju sirene.

Zapitkujem se, gde sam? Koliko imam slobode da se pretvorim u granu? U spasonosnu kap koju tražim sred pustinje? Kao kap sa pet krakova. Kao kaplju, nabodenu na kolac.

Na nebu je vatromet. I moja pesma je vatrena. Vatrena je i vatra, jer se hvata oko plamena. Pišem pod ratom. Dok žvizduckaju metle. Pod vihorom! Dok se mrvim u travi.

Proleće je, mirišu anđeli. Laste se sakupljaju pod strehom. Dok Sunce žeže po mostu, opija me cveće, koje će u svoje čašice spustiti barut. Cveće, koje će odsvirati sonatu na češlju od slonovače.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: