I OD GOREG IMA GORE
Tek je muka nošenja veštačke vilice učinila svoje. Jednu tegobu, zamenila je još težom, ovoga puta nepopravivom.
I danas gricka nokte, doduše, ne tako intenzivno kao nekad, i ne tom žestinom.
Zaostavština iz mlađanih dana nije nalazila adekvatnu zamenu. Bila je odraz njene unutarnje nesigurnosti koju nije uspevala da savlada ni kad su mnogi izazovi ostali iza nje. Strah od nepoznatog, strah od doživljenog, mogao se aktivirati za nju svakoga trena, a povod se lako pronalazio. Nije se moralo ići daleko, maštati, budućnost prizivati, bio je prisutan u svakodnevici.
Njoj grickalica nije bila neophodna, a od turpijice se ježila. Sopstveni zubi ‒ najbolji alat, ispostavilo se, nažalost. Trudila se da nalakira nokte, da je ne iritiraju da ih utrpa u usta i tako otpočne obradu vrhova. Nakratko. S prilikom ili čak i bez nje, slabo se oslobađala ružne navike.
Neprilično njenim godinama, grabila je trenutke samoće za nelep prizor prstiju kako vire iz stisnute vilice. Nesrećna okolnost je bila što se sužavao krug osoba s kojima je mogla da priča. Sve je manje bilo razgovora da je odvuku od zle namere.
Tek je muka nošenja veštačke vilice učinila svoje. Jednu tegobu, zamenila je još težom, ovoga puta nepopravivom.