NEMARNI UTISAK
Središte tog nagona, o kome se sada mogu poveriti, samo je meni smisleno, ali ono nema taj koren koji je ravan onom koji priliči prolaznicima punim lakog peska i kratkotrajnog besa…
Tako je bilo jednostavno da utvrde, po toj nekoj logici, za čim je čeznuo umereni optimista u svom zločinu, bez čega ga je, u trenutku bekstva, na osnovu mišljenja jednog od svedoka…
…mogla štititi ledena sfera šokirane i okupljene gomile, kada sad svako zna okrenuti pogled ka sebi ravnom, pred tolikim uzorcima i divnim ulizicama nemilosrdne li sudbine, pa zatim u tom ritmu oslušnuti srce ranjene i onesvešćene žrtve, koja je svoje otvorene oči usmerila u jednom pravcu, naizgled praznom od tolikih očiju koje su se međusobno sumnjičile i ispadale, jer ta veza srca i očiju, kao da miris skrivenih emocija, za koje je dovoljno uroniti duboko da shvatite kako će te u pohoti za tom sobom biti gadni i svojoj krvi, prema tom što je treptalo crvenim, blagim rumenilom na njoj, već je jasno da u dva lica mogu prezirati ovu sredinu.
Središte tog nagona, o kome se sada mogu poveriti, samo je meni smisleno, ali ono nema taj koren koji je ravan onom koji priliči prolaznicima punim lakog peska i kratkotrajnog besa, mada ponekad zaista mislim za svoje delo da je dokaz dvolične zamisli o idejama koje su potkopale cilj o čoveku.
Da neće do toga doći bez još gore namere da ga osvetlim svojom zanesenom žrtvom. Taj cilj o čoveku sam spremila i težim mu u nameri da taj „kolektiv“ razume jedno zlodelo ‒ ono samo izvire na osude drugih okolnosti, koje su ravne bezrazložnom ludilu i sumnji. Zbog čega bih inače ubila svoju dragu ako je to primer mržnje trenutne gomile, koja ponovo obnavlja svoj poziv za sledeći „ljudski“ zločin?