Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

GOS’N NUŠIĆ, U LESKOVAC

I sanjam s glavu i bradu Nušić, al ne na filmsko platno, nego na binu, uživo pred leskovačku publiku, maše ni s binu…

 

I podgurujem se takoj, za sedište, u ton kino Kostić, ali me je onaj dosadija od junsku kišu nagnala malko da pridremam i uspijem se pre projekciju u kamernu salu, u Leskovački kulturen centar.

nušić

I sanjam s glavu i bradu Nušić, al ne na filmsko platno, nego na binu, uživo pred leskovačku publiku, maše ni s binu, i kad se stišaše zvižduci, ovacije i aplauzi, on nam reče samo: „Vidimo se kasnije! Vidimo se kasnije… Vi-di-mo se kasnijeeee!

Vreme na procvat i blagodat u leskovačku opštinu, godina 1903. On, Mihajlo Babamilkić, je u prvi red, u odelo, s lentu, ordenje, gusti beli brci i zamišljen pogled, a iza njeg’, u smokinzi, sa cilindri na glavu, trgovci, zanatlije, pa ne toliko gospodstveno, obučeni konopljari, kudeljari, kalfe i šegrti, a ja sednuja u z’danj red, a ćuška me jedna mlada Leskovčanka, frajla, sva napirlitana, po poslednju modu, iz bel’ svet, pa preko Beograd, s fijaker, u salon na modu, na Široku Čaršiju, kude u izlog imaše golemi šeširi, i čipkaste ‘aljine.

Takoj obučena do men’ sedeše Zorka. Vika mi: „Ne se tepaj bre Dušane!!!

– A mori, ženo, za koe me v’zd’n d’n ćuškaš i laktaš se!?

– De, de, će počne, da zbori čuveni spisatelj Branislav Nušić, s’m se malko strpni!

A ona, ko da vu branim, s’m se češka kude gu ne svrbi, očijuka, manda s neku lepezu, bigim se ladi, vrućo vu, a ko da se brani od komarci pod vrbak do reku Veternicu.

S’m premišća jednu nogu preko drugu, rovi oči na mene i uzdisa.

– Ti si Zorka Mantina!?

– Ma jok bre, na Mitku – „Vrućku“!

– A, vrućko ovden, vrućko, založija kube, gazda u ton kino Kostić.

– Ama ti bolesan li si!? Koe buncaš, nemaš li temperaturu!?

– Aaaa! – zapanji se. Vrućo mi beše od junsku sparinu i preznojavam se, da majčka na bratele mož’ da se cedi!

I onda na binu iskača Miče Dživdžan, sve i sva u ton kino Kostić. I ložač, i čuvar, i cepač na bileti, vika glasno: „Dragi precedniče, dragi sugrađani, večeraske gostuje s’m Branislav Nušić, slavni spisatelj iz Beograd, u društvo s gospoju Margitu Dubajić, opersku pevačicu i komičara Dejana Dubajića iz Narodno Pozorište!

– Aha, hahaha. Aha, haha!

Isceri se ko neki d-zivan, a Zorka me munu s lakat pod rebro da me zabole, pa jauknu: „Jaooo! Toj da se ne iznosiš pre vreme. Satanin trn!“

Pomisli se. Za toj me i Zorka od Mitku – Vrućku ćuška i drapa se češka, ko ja sad, dok vi prepričavam san iz bijoskop.

– Ma koe si se iscerija, slušaj čovek koe mudro zbori!

– Miče Dživdžan li!?

– Jok, moj tatko, Mitka Vrućka. Uf!

Pobesne Zorka. A Miče Dživdžan produži da deklamuje: „Na program će budnev duhovite besede gos’n Nušića, skečevi, revije, horovi i balet!

– Le, le. Lele, lele!

– Koe ti ne na repertoar!

– Pa, poče da štrčim s oratu, a pazija sam se da me Zorka pa ne akne!

– Kad se utuli svetlo, na ma’, u ton kino Kostić, lampe na gas počeše da žmirkav, ko Zorka i udavače iz Leskovac, i pustiše sve onoj što Miče Dživdžan nabroja, al’ da štos bude pogolem i komendija, al’ na platno.

Mene iz s’n razgruši u parter u Leskovački kulturan centar, Tapi potrčko.

– E, ima film od tepanje Brusli!

– E, i ovaj je dobar s Žan Klod Vandama.

– Ma Šiljo, idem si doma – ko poparen se ripnu na noge, s’v začuđen.

Lele, lele, kak’v s’n.

Publika se raščistila kroz hol i ja odjuri’ da brgo pribeležim san u svesku. Mož’ će ga još neki čita.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: