RAZREŠENJE POKAJANJEM
Oproštaj počinje u trenutku kada smo uvređeni, poniženi, izdani i možemo reći u svome srcu ili naglas osobi koje je to učinila: „Bez obzira na to što si učinio, volim te dovoljno da preuzmem sve posledice tvoje slabosti, sve posledice zla koje su jače od tvoje dobre volje, i podneću te posledice jer neću prestati da te volim!“
Svet oko nas je pun mržnje i nemira, i bez obzira na to koliko osećamo da smo međusobno bliski, ma koliko da opažamo trenutni mir u svom srcu – koliko smo zapravo bliski u trenutku kada se naruši mir, kada tenzije nadjačaju naš osećaj jedinstva i kada nastane sukob?
U tim trenucima moramo naučiti nešto što je u samom središtu našeg odnosa sa ljudima i našeg odnosa sa Bogom: moramo naučiti da opraštamo. A mi to ne postižemo, jer očekujemo da oproštaj bude na prvi pogled ono što može biti samo na kraju, radost pomirenja, radost koja se rađa iz otkrića da je tama pobeđena svetlošću, da je radost zavladala na mestu gorčine i tuge.
Ali, to nije mesto gde oproštaj počinje i to nije naša pobeda, to je dar božanskog i ljudskog milosrđa. Oproštaj počinje u trenutku kada smo uvređeni, poniženi, izdani i možemo reći u svome srcu ili naglas osobi koje je to učinila: „Bez obzira na to što si učinio, volim te dovoljno da preuzmem sve posledice tvoje slabosti, sve posledice zla koje su jače od tvoje dobre volje, i podneću te posledice jer neću prestati da te volim!“ To je ono što Bog čini nama; to je razrešenje koje dobijamo svetom tajnom pokajanja, posle ispovesti. Bog nam ne oprašta zato što smo se već promenili niti nam oprašta zato što ćemo se promeniti. Možemo se promeniti kao rezultat oproštaja samo ako razumemo šta sve to znači, ali Bog ne čeka da se mi promenimo da bi nam oprostio, inače nikome ne bi bilo oprošteno.
Kada primimo razrešenje, kada nam Bog daruje oproštaj, to uvek znači da Bog kaže: „Znam celokupnu dubinu tvojih grešaka, znam svaku tvoju izdaju, znam koliko si daleko od mene, znam da se tvoje srce ohladilo i da ti je um pomračen, znam da još uvek nemaš jaku volju pa ipak, svedočim pred čitavom tvorevinom da moja ljubav ne prestaje, taj zrak ljubavi ostaje celovit i bezrezervno pripada tebi; to je moja radost, ona je postala raspeće. To je bio naš zajednički život, a sada se pretvorio u trenutak kada sam na krstu a ti si me doveo do njega; vikao si: ‹Raspni ga, raspni›, obilazio si oko tog krsta govoreći: ‹Ako si Sin Božji, siđi s krsta.› Odgovoran si za njega a ja opet na kraju kažem: ‘Oče, oprosti mu jer ne zna šta čini’, ili ‘Oče, oprosti joj jer ne zna šta čini.’“ A Bog to preuzima na sebe, opraštajući nam, svedočeći da Njegova ljubav ostaje nepokolebiva, preuzima na sebe konačnu uzajamnu odgovornost za nas. Kaže nam: „Pozvao sam te u biće, da deliš sav moj život, a ti si se odrekao toga i to odbacio. Onda ću ja deliti sav tvoj život. Pozvao sam te u večnost i blaženstvo; otvorio si dubinu pakla, ja ću ući u taj pakao. Postaću čovek i deliću sva ograničenja, svaku ograničenost, svaku surovost ljudskog stanja koju si ti stvorio. Deliću je do poslednjeg, do samog trenutka kada tvoja izdaja znači gubitak Boga, i gubitak života.“ „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio“ je vapaj Onoga koji je blagoizvoleo da sve podeli sa nama, čak i naš gubitak Boga, jer želi da deli sve ono što je naš život, iz ljubavi, i iz vere. Jer, ne samo da On nas voli, već i veruje u nas, da sve to ne bi bilo uzaludno.
To je oproštaj. To je vrsta oproštaja na koji je svako od nas pozvan u međusobnom odnosu, zaista ne u ovoj meri, ne u ovoj dubini i veličini; ali, pozvani smo da kažemo: „Bez obzira na to koliko se tvoje srce ohladilo prema meni, moje je toplo i za tebe i mene. Pošto ne možemo deliti blaženstvo, deliću pakao sa tobom, i to ne samo pakao koji su ti drugi stvorili, ne, ja treba da živim u samom paklu koji ti je u srcu“. Ukoliko nismo u stanju da to kažemo, onda nismo u stanju da krenemo na put do oproštaja. Koliko želimo da kažemo: „Rane koje si mi naneo su isceljene, uznemirenost je okončana, mir, božanski mir je došao“! Ali to dolazi posle agonije vrta, dolazi posle izdaje ili raspeća, dolazi nakon smrti na krstu, posle pogubne napuštenosti, posle tri dana, kada ležimo ukočeni i mrtvi u grobu. To dolazi kada nastupi vaskrsenje. Kada mi, koji smo oprostili, vaskrsnemo da bismo mogli objaviti život, život u izobilju, život večni, a ne ranije.
I tako, evo nas, u životu gde je sve narušeno napetošću, borbom, hladnoćom, pomračivanjem uma, mržnjom, podeljenošću, evo nas, od Boga nam je dat primer i istinski izazov i prilika. Živi u paklu, uđi u njega. Ako uđeš u njega sa ljubavlju koja se ne ustručava da umre onda će pakao prestati da bude pakao. Kada je Hristos sišao u pakao, u mesto gde nema Boga, kada je sišao u ad kao čovek koji je prihvatio da izgubi Boga kako bi ostao sa čovekom, uneo je u njega punoću Svog Božanstva, i pakao nije više mesto lišeno Boga. Ako je išta, pakao je mesto gde oplakujemo svoju izdaju, svoju lišenost ljubavi, a ne mesto kome je Bog okrenuo leđa.
A šta ako nemamo ljubavi, šta ako ne možemo priuštiti čak ni to?
Ako nemamo ljubavi zbog koje ćemo moći da kažemo: „Podeliću sa tobom tvoju napuštenost, pad, pakao, bezbožnost“, onda moramo biti spremni da kažemo: „I sâm sam sličan tebi, pa kako mogu da ti sudim?“ i smerno ostati zajedno, gde smo zajedno bespomoćni, slomljeni, u strahu poraženi, obraćajući se Bogu i govoreći: „Pomozi nam, jer smo oboje izgubili ljubav, oboje smo izgubili život“.
Kako je divno biti u stanju da u svakom trenutku možemo pristupiti Bogu koji može razrešiti i oprostiti, jer je blagoizvoleo da bude sa nama, iako smo mi odbili ili nismo mogli da budemo sa Njim, i kakva je radost misliti da čak i ako smo slabi, činimo isto jedni drugima – razbijamo, raznosimo pakao, i činimo ga mestom iskupljenja, mestom života umesto mestom smrti. Slava Bogu za to što nam je otkrio i što nam daje snagu da ponovo stvorimo raj tamo gde smo stvorili pakao. Amin.
Mitropolit Antonije Blum