Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

O POSETI KIM I ŽIVOTU TOKOM PANDEMIJE

„Nije samo moj bližnji od mene sve dalji, nego da sam i ja sve dalji od moga bližnjeg!“, kaže prota čikaški Miloš Vesin, komentarišući „novu normalnost“ kao posledicu pandemije koronavirusa.

 

Pastoralni psiholog protojerej-stavrofor dr Miloš Vesin, paroh čikaški, boravio je u julu 2020. sa grupom hodočasnika iz Čikaga na Kosovu i Metohiji. Tom prilikom je u Kulturnom centru u Gračanici održao tribinu pod epidemiološkom uslovima. Otac Vesin govori za naše čitaoce o utiscima sa Kosova i Metohije, svojim osećanjima prema kosovsko-metohijskom podneblju i momentima života sa planetarnom infekcijom koronavirusom, medicinski označenim kao covid-19.

milos vesin

Oče Vesin, kakvi su vaši utisci o Kosovu i Metohiji, o narodu i vernicima, imajući u vidu da ste u Kosovskoj Gračanici boravili u julu 2020. godine gde ste održali tribinu na temu „Kosovo i Metohija – izvor srpske pravoslavne radosti i snage“?

– Danas se često govori o utiscima koje stičemo iz susreta sa ljudima ili tokom obilazaka nekih gradova, sela, kulturnih znamenitosti itd. Takvi utisci, vrlo često, mogu tokom vremena da budu plen zaborava ili da izblede time što ih potiskuju noviji i svežiji utisci. Tu bi se onda, rekao bih, pre moglo govoriti o osećajima koji se javljaju dok boravimo ovde ili onde, dok upoznajemo nove ljude i tome slično. Kada je pak o Kosovu i Metohiji reč, ja reč utisak uzimam veoma ozbiljno i shvatam je baš po njenom izvornom značenju, dakle – utisak je ono što je utisnuto u nas. Kosovo i Metohija su, dakako, iznad svakog površnog „utiska“, jer je to samo naizgled jedan geografski prostor, ali suštinski to je nebozemna zaostavština svih Srba i to je ono što je utisnuto u samu srž našeg narodnog i verskog ishodišta. Zato i kažemo da je Kosmet kolevka svih nas. Dakle, ni ovoga puta ne dođoh da bih „osvežio stare i stekao nove utiske“, nego dođoh sa grupom naših hodočasnika iz Čikaga da bi se na izvoru osnažili i obradovali i tako lakše i sa više smisla nastavili dalje. Zato je svaki susret sa našim ljudima na Kosovu i Metohiji za mene istinski doživljaj radosti i svežine. I pazite, ja ne idealizujem našu braću i sestre sa Kosmeta, jer svi smo mi obremenjeni slabostima i manama, ali i ukrašeni vrlinama. I upravo te vrline, koje me na Kosmetu sretoše pri svakom susretu, jesu ono najdragocenije što danas imamo ovde. Možda se, sada, čudite ovim rečima, ali vaša postojanost i istrajnost, vaše svedočenje Istine – vas Srba na Kosovu i Metohiji – jesu istovremeno i vaše najsjajnije vrline.

Vaše interesovanje za odnose među ljudima proizvelo je i temu „Zašto je moj bližnji od mene sve dalji“. Recite nam zašto i šta činiti da do kidanja veza ne dolazi?

– Pravo pitanje u pravo vreme. Istina, svakodnevica nam često u oči „baca“ i sve glasniju činjenicu da nije samo moj bližnji od mene sve dalji, nego da sam i ja sve dalji od moga bližnjeg! Naravno da sada, u vremenu ove epidemije, i to pre svega epidemije straha, panike, ali i protivurečnih i neutemeljenih podataka o virusu koji hara svetom, sada kada se svakodnevno naglašava „potreba“ za distancom, ovo pitanje ne može i dodatno da nas ne zabrine. Odgovor je, u svakoj situaciji i pod svim okolnostima, uvek i samo jedan – što smo bliži Bogu, bićemo bliži i jedni drugima, i, naravno, s druge strane – što smo udaljeniji od Boga, bićemo sve dalje i dalje i jedni od drugih! Ovaj veoma grub i zlokoban izraz – „društvena distanca“, koji nam je postao kao svakodnevni „domaći zadatak“, svakako bi trebalo zameniti izrazom – fizička distanca. Svakako da je i sve veće odsustvo strpljenja, pa samim tim i saosećajnosti, uzrok kidanja mnogih i porodičnih, kao i prijateljskih veza. A šta su i strpljenje i saosećajnost ako ne delovi mozaika našeg služenja Bogu i bližnjem? Danas je, nažalost, sve manje onih koji žele drugome da služe, ali u radosnom i ljubavlju ispunjenom služenju, tj. davanju sebe, svoga vremena, svojih talenata i svega onoga što ionako nije „naše“, nego nam je od Boga dato i povereno eda bismo dobijene darove umnožavali zarad drugih. Ova zaista tragi-komična količina egoizma i egotizma u savremenom čoveku i ne može drugačije plodove da donese, nego što su otuđenost i neosetljivost. I tu se sada ponovo vraćamo na temu Bogolikosti. Što je svaki čovek svesniji postojanja lika Božijeg u sebi, i sve što se više trudi da taj lik glača i brusi, time će lakše i radosnije taj lik – Božiji lik – umeti da prepozna i u onom drugom, ma kako taj drugi bio različit od njega.

Kakva je to „nova normalnost“ i naziru li se neke nove norme ljudskog ponašanja?

– Nisam sklon da stvari vrednujem u kategorijama stare ili tzv. nove normalnosti. Radije bih ovde pomenuo Istinu. A ona – Istina – Reč Božija, po ko zna koji put u istoriji ljudskoga spasenja, opet strada i sa nama i za nas, samo što to mnogi, nažalost, ne primećuju! A Istina, pa i naš divni srpski jezik nam to kazuje, jeste ono što je uvek ISTO! A merilo Istine i Istina u telu jeste Hristos! Ne kaže uzalud Apostol Pavle: Isus Hristos je isti juče i danas i u vekove (Jevrejima 13,8). Ako bi baš, pošto-poto, hteli da upotrebimo i reč – normalnost, onda bih rekao da je, za nas pravoslavne, jedina normalnost zapravo ono čemu idemo u sretanje, a to je Hristos kao lepota koja će spasti svet, kako je to mudro i istinito napisao Dostojevski. Naša normalnost, ako želite, naša norma, dakle, uvek bi trebalo da je ljubav. Ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem. To i samo to, ostaje vazda savremena norma našeg ponašanja! Nije li upravo to i onaj osnovni princip Kosovskog etosa? Ono čime odiše i blagorodno i isceliteljski zrači svaki kamen i svaka freska iz Gračanice, Dečana, Pećaršije i svih ostalih naših manastira i hramova na Kosovu i Metohiji! Nije li vaš život ovde, vaša, izazovima puna svakodnevica, najjači dokaz da jedino Hristova Istina, zapravo Hristos kao Istina, ma u kako nenormalnim okolnostima, i to već decenijama, da živite, jeste ono što i nadilazi i pobeđuje sve ono oko čega smo se mi ljudi „dogovorili“ da je „normalno“, i „proglasili“ za „normalno“?

Maska kao univerzalni, prvorazredni manifestni štit od koronavirusa (mikroba)?

– Oduvek su naše bake, a nisu li nas upravo one najviše učile tome kako biti brižan prema drugima, ali i prema sebi, oduvek su nas, dakle, naše bake učile da kada si zaista bolestan onda ostaješ kod kuće. I stalno su te naše bake, kada bi imale kijavicu, ili kašalj, a i bez toga, uvek imale pri ruci čistu belu maramicu – da je brzo stave preko usta, ako bi kinule ili ako bi počele da kašlju. Ova trenutna „maskomanija“, izražavam svoje mišljenje, možda jeste u skladu sa određenim segmentima struke (kako je danas uputno reći!), ali me plaši da nije u skladu sa logikom. Ako se veličina virusa meri nanometrima, a ako se, s druge strane, zna „kvalitet“ i realna efikasnost većine maski u opticaju, onda bi zaštita od maski bila istovetna onoj situaciji gde biste vi bili s jedne, a ja sa druge strane pruge, i vi mi onda sa vaše strane viknete – Molim vas, spustite rampu da komarci ne prelaze i sa ove strane pruge! A na stranu što se ljudi prosto takmiče ko će duže svoju masku da nosi – da li danima, ili nedeljama? Nije uopšte zanemarljiv broj ozbiljnih naučnih studija u svetu, koje pod veliki znak pitanja stavljaju koristi od nošenja maski. Osobito kada su u pitanju deca.

I za sam kraj neizbežno pitanje o večitoj srpskoj zemlji Kosovu i Metohiji. Kosovski Albanci su i samu reč – Kosovo oteli od Srba, jer ta reč na albanskom ne znači baš ništa. Hoće li Srbi dočekati pravdu u ovom veku i povratak kući?

– Ostvarenje i dodeljivanje prava možda i nećemo dočekati. Ali pravdu, pravdu Božiju, i to onu prognanu, imate posejanu širom Kosova i Metohije. Jer svi vi koji ovde živite i teret nemanja prava na svojim plećima nosite, svi ste vi prognani pravde radi (Matej 5, 10). Pravo je ljudska kategorija i kao plod ljudskog umovanja i pregovaranja, pravo je podložno promenama, dopunama, manipulacijama, itd. Pravda je, s druge strane, Božija kategorija! Pravo bi zapravo trebalo da je ogledalo pravde, ali to, po našim slabostima, a po Božijem dopuštenju, uglavnom nije tako. Zato smo i došli u takav raskorak da su danas mnoga dešavanja i stanja zaodenuta u ruho „prava“, pa uz to još i međunarodnog, a da je sve to u isto vreme jako, jako daleko od pravde. Pravda bi trebalo da je ideal svakom pozitivnom pravu, ali to u savremenoj političkoj praksi vrlo često nije slučaj. Ja ne želim da me bilo ko doživi kao pesimistu! Ja, pre svega, kao sveštenik, nemam pravo na pesimizam. Recimo, zato da bih sebe, pre opisao kao dobro obaveštenog optimistu. Dakle, Srbi će se i u ovom i u svakom drugom veku vratiti kući, kako lepo to rekoste, i to svaki put kada se potrude da nešto malo više urade za tu svoju kuću. Kuća se niti gradi, niti neguje iz daljine. Treba biti blizu kuće, da bi se bilo u kući! To je, pre svega, vapaj svima onima koji se, na rečima i u pesmama, „ponose“ Kosovom i Metohijom, a nikada nisu ni kročili u taj blagosloveni, prelepi i Bogom nam podareni kraj srpske zemlje. Kako voleti majku, a gurnuti kolevku? To je neprirodno!

Poziv Srbima iz rasejanja

– Ako su nama u rasejanju, ali i onima u otačastvu kojima je povereno da čuvaju Kosmet, „usta puna Kosova“, hajde da onda, svi zajedno, napravimo jedan dugoračan plan, i da se dobrom voljom, a političkim trudom, svake godine samo sto srpskih porodica, sa penzijama i pasošima Sjedinjenih Američkih Država, Kanade, Nemačke, Francuske, Švajcarske, Austrije, Švedske i inih zemalja koje danas čine srpsko rasejanje, doseli na Kosovo i da tu prožive zrelost životnog doba. Zar ne mislite da to, već posle samo nekoliko godina, ne bi bio poziv i mnogim Srbima koji terminološki nisu u rasejanju, ali suštinski jesu, da se i oni, sa prostora bližih Kosovu i Metohiji, vrate kući? Ne bi li takva harmonija srpskoga življa, ali i kao preko potrebni balans među stanovništvom na Kosmetu, bila ujedno i garancija nekog dugotrajnijeg mira? Danas, kada se u svetu toliko govori o ekologiji, zar ne bi onda i mi Srbi trebalo u tom pravcu da gledamo, ali da krenemo prvo od duhovne ekologije? A njen centar za sve nas je ovde – na Kosmetu. Posle toga – lakše bi se, mada ne i lako, jer ništa što vredi ne dostiže se lako, lakše bi se onda očistili i vazduh i zemlja i voda. I to baš ovde gde su Bogom dani uslovi za jednu ekološku pokrajinu par ekselans, gde bi zaista u miru, pod plaštom i prava ali i pravde, jedno pored drugih, živeli kao Božiji gosti, a sebe međusobno uvažavali, i Srbi, i Albanci, i Goranci i Turci, i svi oni koji bi da im Kosovo i Metohija budu kuća – kaže sveštenik Vesin.

Ko je otac-prota Miloš Vesin?

Miloš M. Vesin je paroh južnočikaški i profesor na Bogoslovskom fakultetu Srpske pravoslavne crkve u Libertvilu. Završio je Karlovačku Bogosloviju i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Studije psihologije, studije muzike (odsek solo-pevanje i dirigovanje) i post-diplomeske studije iz teologije završio je u Lucernu (Švajcarska). Doktorirao je psihologiju u Londonu. Predavač na mnogim crkvenim tribinama i univerzitetima širom Amerike, Kanade i Evrope. Bavi se pastirskom psihologijom i službuje u Čikagu. Dva puta godišnje dolazi u Beograd gde organizuje javna predavanja, gde sa pravoslavnog gledišta govori o duhovnom životu savremenog čoveka, po čemu je postao poznat među Srbima u svetu.

Autor: Slavica Đukić    miloš vesin miloš vesin miloš vesin miloš vesin miloš vesin

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: