ŽENA KNJIŽEVNOG GENIJA

Fjodor i Ana su se venčali 15. februara 1867. godine. Bili su nerazdvojni punih 14 godina, a razdvojila ih je Fjodorova smrt.

 

U vreme kada je započeo rad na svom kapitalnom delu „Zločin i kazna“, Fjodor Dostojevski bio je na potpunom dnu. Borio se sa epilepsijom i svojoj strasti prema kocki, a u takvom stanju morao je i da isplaćuje dugove svog starijeg brata koji je preminuo. Pre toga, preživeo je četvorogodišnje izgnanstvo u Sibiru, a sada, kada mu je opet pretio zatvor zbog dugova, bio je prestravljen. Iz svega ga je izvukla Ana.

ana fjodor

Ana je Dostojevskog osvojila ozbiljnošću i stabilnošću, jer je znala da njemu to fali.

Situacija je bila očajna i zahtevala očajničke mere. Tako je Dostojevski potpisao ugovor sa Fjodorom Stelovskim. Cifra je bila 3.000 rubalja, tačno koliko i njegov dug. Danas bi to bilo otprilike 80.000 dolara. Za tu sumu, prodao je između ostalog prava za objavljivanje Stelovskom, ali je morao i da u vrlo kratkom roku preda i novi roman od najmanje 175 strana. Ako ne ispuni to, preti mu gubitak autorskih prava na sva njegova dela, koja bi u tom slučaju pripala Stelovskom. Prevrtljivom, lukavom i podlom Stelovskom Dostojevski je obećao roman „Kockar“. Međutim, uprkos kratkom roku, Dostojevski je bio potpuno obuzet „Zločinom i kaznom“. Dok se okrenuo, došao je oktobar i Dostojevski shvata da mora da završi ceo roman u roku od četiri nedelje.

Prijatelji su mu nudili pomoć – nagovarali su ga da im kaže radnju romana, pa da svako od njih napiše svoj deo, a da ih Dostojevski kasnije skrpi u jednu celinu, ali pisac je odbijao da se posluži tako nečasnom metodom. Umesto toga, rešio je 15. oktobra da potraži pomoć stenografa, u to vreme vrlo traženog i teškog zanimanja. Dobio je preporuku za Anu Grigorjevnu Snitkinu. U to vreme imala je 20 godina i želela je da se finansijski osamostali. Čast da sarađuje sa Dostojevskim bila joj je nezamisliva – odrasla je uz svog oca koji joj je čitao romane svog omiljenog pisca, Dostojevskog.

Prvi susret Dostojevski joj je zakazao u 11:30, uz napomenu da ne dolazi ni ranije ni kasnije od zadatog vremena. Dočekao ju je u nervoznom raspoloženju, što je razumljivo jer je već bio u panici oko roka za predaju u štampu. Ana je na svako njegovo pitanje odgovarala ozbiljno i suvo. Ispostavilo se da je to bio ključ do Dostojevskog, kome se njen poslovni i ozbiljan ton jako dopao, te je smekšao svoj ton. To prvo popodne proveli su naporno radeći – on je diktirao, a ona stenogramom hvatala beleške, pa potom onda kod svoje kuće noću to transkribovala. Tako je izgledalo njihovih narednih 25 dana. Došla bi kod Dostojevskog do podneva i radila do 4 popodne. Kratku pauzu za čaj koristili su za razgovor, a iz dana u dan su ti razgovori bili topliji i intimniji.

Nije prošlo mnogo, a Dostojevski joj se obraćao sa „golubice“. Obožavao je njenu ozbiljnost koja nije značila i turobnost. Naprotiv, čak i kada je on bio u svojim mračnim raspoloženjima, ona je svojim prisustvom bila svetlost koja ga je spasavala opsesivnih i opasnih misli. Iako ozbiljna, bila je veoma saosećajna i nežna. U to vreme nisu shvatali da je upravo taj period seme iz kog je nikla njihova, kako je Ana videla, legendarna ljubav.

Ana je kasnije pisala o njihovom braku, a u svom delu „Sećanja na Dostojevskog“, prisetila se i tih dana.

– Svakog dana bi mi kroz razgovor spomenuo i neku nesrećnu scenu iz svoje prošlosti. Duboko bi me ganuo tim pričama o poteškoćama sa kojim se suočavao. Jednom prilikom morala sam da ga pitam: „Zašto se, Fjodore Mihajloviču, uvek prisećate samo teških vremena? Pričajte mi nekad o tome kako se bili srećni“.

– Srećan? Ali ja još nikad nisam bio srećan. Barem ne na način na koji sam želeo. Na to još čekam – glasio je njegov odgovor.

U to vreme ni ona ni on nisu bili potpuno svesni da je Fjodor tragao za njom, da je čekao na nju. To govori i Anin savet Fjodoru da se ponovo oženi i sreću nađe u porodici.

Dostojevski je imao tri velike ljubavi i sve tri ispreplitale su se baš u „Kockaru“.

– Misliš da bih mogao da se ponovo oženim? Da bi neka pristala na to da mi bude žena? Ali kakvu ženu da tražim – inteligentnu ili dobru?

Ana mu je predložila da to svakako bude inteligentna žena, bez ikakve sumnje.

– Pa, ako bih mogao da biram, radije bih izabrao dobru umesto inteligentne, jer dobra će se sažaliti na mene i voleti me – rekao joj je pisac.

Tada je Fjodor iskoristio priliku i pitao Anu zašto ona nije udata.

– Imala sam dva prosca, obojica su predivni mladi muškarci i beskrajno ih poštujem, ali nijednog od njih nisam volela, a želim da se udam iz ljubavi – otkrila mu je Ana.

– Nesumnjivo, treba se venčati samo iz ljubavi. Samo poštovanje nije dovoljna osnova za srećan brak – složio se očarani Dostojevski.

Poslednji poslovni susret desio se 10. novembra. Ana i Fjodor Dostojevski zajedno su napravili čudo – ceo roman „Kockar“ bio je gotov za 26 dana.

Dostojevski se rukovao sa Anom, isplatio joj ugovorenu sumu od 50 rubalja i toplo joj zahvalio na svemu.

Sutradan je napunio 45 godina. Rešio je da to proslavi u restoranu, a svim srcem želeo je da i Ana bude tu. Pozvao ju je, međutim, Ana nikada ranije nije bila u restoranu. Toliko je bila nervozna da je malo falilo da uopšte ne dođe. Ipak, pojavila se i celo svoje rođendansko veče Dostojevski je proveo kraj nje, obasipajući je pažnjom.

Dani su prolazili, a Dostojevski je shvatao da njegova čežnja za njom ne bledi, naprotiv. Iz dana u dan nedostajala mu je njegova svetiljka, da osvetli čemerne ćoškove njegove duše. Sama mogućnost da je nikada više ne vidi ubijala ga je. I Ana je, kako je kasnije zapisala, te dane provela u potpuno bezvoljnom raspoloženju.

– Tako sam navikla da sa radošću hitam na posao, gde ću voditi žive razgovore i rasprave sa Dostojevskim, da mi je on postao prava potreba. Izgubila sam interesovanje za sve ostalo i život mi sada izgleda prazno i uzaludno – zapisala je Ana.

Dostojevski je uskoro našao rešenje – ponovo je angažovao Anu 20. novembra, tačno 10 dana otkako su završili „Kockara“. Ovog puta, angažovao ju je da mu pomogne da privede kraju „Zločin i kaznu“. Kada je prvog dana došla na posao, dočekao ju je veseliji nego ikad ranije. Ušli su u radnu sobu, gde ju je zaprosio.

Fjodor i Ana su se venčali 15. februara 1867. godine. Bili su nerazdvojni punih 14 godina, a razdvojila ih je Fjodorova smrt. Zajednički život, kako je turobno predviđao Fjodor, doneo im je mnogo brodoloma – izgubili su dvoje dece, a stalno su grcali u dugovima. Za sve to vreme, obasipali su jedno drugo ljubavlju a Ana je nastavila da svetli, možda jače nego ikada. Fjodor je bio potpuno nepraktičan, stalno u dugovima i sa glavom među oblacima.

Rešena da izvuče muža iz dugova, napravila je važan iskorak i od Fjodora napravila prvog pisca u Rusiji koji je zaobišao izdavačke kuće i krenuo da samostalno izdaje svoja dela. Ana je besomučno istraživala tržište, dobavljače, pravila planove za distribudiju i na kraju od Dostojevskog napravila nacionalni brend. Danas je bez ikakve sumnje možemo smatrati pionirkom ženskog preduzetništva. Bila je jaka, odlučna, uspešna i nemilosrdna u poslovnim pregovorima. A ispod svega toga krilo se meko, ogromno srce žene koja je spremna da se preda jednom brilijatnom biću kojeg progone demoni – i da ga od njih spase.

Anin dnevnik

– I baš tako smo moj suprug i ja bili od različitog materijala, iz različitih kalupa i potpuno drugačijih pogleda na svet. Ali uvek smo ostali svoji, i nijedno od nas nije probao da menja dušu drugog. Na taj način smo i on i ja uvek bili slobodni. Fjodor mi je često govorio da sam ja jedina žena koja ga je ikad razumela, i to je kod mene cenio iznad svega. Gledao je na mene kao na svoj kamen na koji može da se osloni, na kojem može i da se odmori. Ja sam bila taj kamen koji mu nije dozvoljavao da padne i koji ga je grejao.

I tu se, verujem, krije razrešenje misterije zbog čega me je muž toliko obožavao, u svakom mom izdisaju i svakom mom pokretu, čak i onda kad nisam radila ništa posebno. Zbog tog našeg zajedničkog stava uspeli smo da provedemo 14 godina u braku voleći se više iz dana u dan – zaključila je Ana u svojim memoarima.