PONAŠANJE U CRKVI

Na pitanje o priklanjanju glave na službi počivši patrijarh srpski Pavle govorio je da je to običaj odnosno znak poštovanja Boga, koji potiče iz prošlosti, a koji obavezno treba vršiti i danas.

 

Svakako da treba priklanjati glavu. Ali, ne samo prosti verni, koji ne razumeju crkvenoslovenski (iako je uz malu pažnju svakome jasno na šta nas ovaj poziv upućuje) nego i bogoslovi, monasi i monahinje, čak i sveštenici ne smatraju obaveznim da priklone glave svoje „Gospodu“, kada ovaj poziv upute sebi i drugima. Kakvog se dara time lišavaju uočićemo najbolje ako razmotrimo sadržaj molitava glavopriklonjenja.

o priklanjanju glave

U svima se moli Božiji blagoslov onima koji svoje glave priklanjaju Bogu, a ne onima koji to ne čine: „Ti, Vladaru, pogledaj sa Neba na one koji su prilonili Tebi svoje glave, jer ih nisu priklonili telu i krvi (čoveku), nego Tebi, strašnome Bogu. Ti, dakle, Vladaru, daruj nam ono što je nužno prema potrebi svakog: onima koji plove i putuju budi sa putnik, bolne isceli, lekaru duša i tela“; „One koji su Tebi priklonili svoje glave blagoslovi, osveti, sačuvaj, ukrepi, utvrdi, udalji ih od svakog dela zloga i približi svakom delu dobrom“; „I blagoslovi sve nas koji priklanjanjem svojih glava označavamo sliku slugu Tvojih. I udostoji nas da se ispunimo Tvoga osvećenja okušanjem ove vode; i da nam bude, Gospode, na zdravlje duša i tela“.

Običaj priklanjanja glave, dakle, kao znak poštovanja Boga, iz duboke je starine i obavezno ga treba vršiti i danas. Da bi, na poziv: „Glavi vašja Gospodevi priklonite! “ i oni verni koji ne razumeju crkvenoslovenski to učinili, može sveštenik, posle upućenog poziva na crkvenoslovenskom, da kaže: „Sagnite glave!“ A kada svrši molitvu, pre vozglasa, da kaže: „Ispravite se!“ Na taj će način ući u običaj ono što treba da biva, i svi će verni primiti od Boga duhovna i telesna dobra koja u molitvi od Njega mole.

Razume se da na Liturgiji verni ne treba da priklanjaju glave na poziv: „Oglašeni, glavi vašja Gospodevi priklonite“ na šta im treba skrenuti pažnju posebno, naglasivši ko su verni, a ko su oglašeni. Takođe, i to da oglašenih u Crkvi i danas ima, da su to u pravom smislu deca za koju su, odmah po rođenju, čitane molitve, uzeto znamenje, a još nisu krštena, kako veli Sveti Simeon Solunski.

A u prenosnom smislu, svi oni koji, iako su kršteni, žive u grehu i ne kaju se, zatim svi oni koji svesno krše zapovesti Božije, kao i oni koji zbog straha ne smeju da ispovede svoju veru, ili se je stide.