IN MEMORIAM
Bio je gorostas od čoveka, a opet je uvek morao da se pravi kao da je patuljak – sudbina kraljičinog muža. Britanski princ Filip je bio posebno zabavan u toj svojoj važnoj – sporednoj ulozi.
Princ Filip je delovao kao da je došao iz nekog drugog vremena. Nije se baš uvek držao protokola. Nemac Filip na dvoru Vindzora – zvanično vojvoda od Edinburga – decenijama je „politički nekorektno“ pratio britanski dvor. Ono što je za neke bilo razlog za kritiku, za druge je bilo korisno.
Njegova svekrva, kraljica mama u početku ga je zvala „Hun“ (nomadski, ratnički narod) – i to ne samo iz šale. Jer, 1947. samo dve godine nakon završetka Drugog svetskog rata, brak Filipa nemačkog porekla sa Elizabetom, koja je kasnije postala kraljica, smatrao se izuzetno osetljivom temom za britansku kraljevsku porodicu.
Najbolja sporedna uloga
Formalno, Filip je bio danski i grčki princ, ali i Nemac. Njegovi sunarodnici su bacali bombe na Vestminstersku opatiju, crkvu u kojoj se 20. novembra 1947. oženio Elizabetom. On, princ bez zemlje i kuće. Ali za Elizabetu je on bio gospodin, džentlmen.
Princ Filip je pronašao i zauzeo male niše koje mu je strogi protokol – kao mužu uvek na korak iza kraljice – omogućavao. Nije koristio samo humor da ispuni verovatno najveću sporednu ulogu koju mu je dao brak – ponekad bi i puklo, naročito verbalno.
Kancelara Helmuta Kola je na sajmu u Hanoveru 1997. pozdravio rečima: „Dobar dan, gospodine kancelare rajha“.
A zabeleženo je i da je vozeći kraljevsku limuzinu, a na primedbu sa zadnjeg sedišta – da ne vozi tako brzo – odgovorio, da ga više ne kritikuje inače će da stane a ona bi mogla da ode peške kući. Posle toga je zavladala tišina. To je naravno bilo upućeno supruzi, kraljici Elizabeti.
Podnosio je sudbinu sa ironijom
Ali savladao je i finu ironiju. „Moja supruga je doktorirala na filozofiji, mnogo je važnija od mene“, rekao mu je čovek iz Australije. „I imamo takav problem u našoj porodici“, rekao mu je Filip.
Filip je morao mnogo toga da istrpi. S obzirom da je bio pola Nemac nije unapred uživao poverenje.
Kada je 1956. pokrenuo program stipendiranja za mlade, tadašnji britanski ministar obrazovanja David Ekles javio mu se zlim rečima: „Čujem da želite da osnujete Hitler-jugend“.
Mešavina uzornog držanja i verbalnih ispada bila je njegov zaštitni znak. Kao suprug kraljice, postavio je nove standarde i pružio britanskoj kraljevskoj porodici visok nivo zabave. Za mnoge je bio prijatan kontrast savršenoj kraljici, koja oličava posvećenost dužnosti i povučenost.
U Evropi kod kuće, a ipak bez domovine
I njegov predkraljevski život bio je neobičan. Rođen je na Krfu 1921. godine kao “princ Grčke i Danske”, ali je zbog tursko-grčkog rata još kao dete morao da napusti zemlju. Njegova plemićka porodica završila je u izgnantsvu, u Parizu. Otac je od tada živeo sa ljubavnicom u Kanu, a majka Alisa od Batenberga, praunuka kraljice Viktorije, ostatak života je provela u sanatorijumima. Sve četiri starije sestre su se udale za nemačke prinčeve.
Za Filipa su se brinuli majčini britanski rođaci. Poslali su ga u najbolje evropske internate. Istoričar kraljevske kuće, Endrju Mar, ovim je rečima opisao ličnost Filipa: odricanje od samosažaljenja, verovanje u činjenice, provokantna tvrdoglavost, dobro sakrivena intelektualnost i ljubav prema prirodi.
Naoružan takvim osobinama, započeo je svoju kratku britansku karijeru u mornarici, iako nije bio britanski državljanin. Sa osamnaest godina je upoznao pet godina mlađu Elizabetu i tokom čitavog rata ostali su u kontaktu. Već 1946. godine je zatražio njenu ruku. Njegovi nemački rođaci, od kojih je najveći deo imao nacističku prošlost, nisu bili poželjni na venčanju.
Odvojene spavaće sobe
Pravih skandala iz bračnog života ili nije bilo ili su nestali u dvorskoj mreži diskrecije. Međutim, zabeleženo je Filipovo retoričko pitanje: „Kako bi ikada mogao da budem neveran kraljici?“ A onda je i sam odgovorio na to pitanje: „Ona nikada ne bi mogla uzvrati na isti način.”
Njihov zajednički život je bio izgrađen na redovnom razdvajanju, kazao je kraljevski istoričar Robert Lejsi. To je navodno, još od početka podrazumevalo i odvojene spavaće sobe. Ono što je Filip strastveno delio sa kraljicom, bila je ljubav prema konjima.
Majstor proračunate provokacije
Uloga princa Filipa nije bila jednostavna. U prvim godinama braka je priznao da se oseća kao ameba, kada mu je Eleizabeta iz državnih razloga zabranila da njihovoj zajedničkoj deci da svoje prezime Mauntbaten. Ipak uvek je važio sa poglavara klana. Ona je vladala carstvom, a on je bio šef „kompanije Vindzor“.
U „penziju“ je otišao 2017. godine, kada je imao 96 godina. Mnoge službene dužnosti tada je predao mlađim članovima kraljevske kuće. „Mislim da sam uradio svoj deo posla, sada želim malo da se zabavim“, kazao je nakon što je najavio ostavku. Tokom decenija imao je 637 putovanja u inostranstvu, održao je skoro 5.500 govora, bio je pokrovitelj, predsednik ili član više od 780 organizacija.
Princ Filip je umro sa 99 godina u Vindzoru, saopštila je Bakingemska palata. Njegovom smrću britanska monarhija nije samo izgubila muškarca sa najdužim stažom u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva, već i čoveka koji je u javnosti uživao naročito mnogo simpatija.
Izvor: DW.com