Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

GDE JE NESTALA LJUBAV ZA CEO ŽIVOT?

Dok nas smrt ne razdvoji – nekada je bila maksima onih koji su uplovili u bračne vode. Međutim, vreme se promenilo i sada mladi u Srbiji više ne veruju u tu rečenicu.

 

Od milenijalaca treba učiti, jer su od neprilika koje su im odrasli servirali promenili pogled na život i partnerstvo, kako bi sebe poštedeli patnje, uvereva profesor dr Tatjana Stefanović Stanojević, objašnjavajući zbog čega mladi sve manje veruju u tzv. ljubav dok ih smrt ne razdvoji.

smrt ne razdvoji

Umesto ljubavi o kojoj je govorio Petrarka u svojim sonetima, pripadnici milenijum generacije imaju „ljubavne kombinacije”, odnosno jednog ili dva partnera s kojim se povremeno viđaju. Umesto fatalne strasti o kojoj je pisao Tolstoj, imaju virtuelne emotivne veze s osobama koje nikad nisu sreli u realnom životu. Za razliku od njihovih roditelja, koji su ulazili u brak verujući da je on sigurna luka i sklonište od životnih bura i oluja, za mlade rođene u novom milenijumu sigurnost je pojam koji je prohujao s vihorom 20. veka. Oni znaju da nema garancije da će raditi posao za koji su se školovali, da će živeti u zemlji u kojoj su se rodili i da će dočekati starost s partnerom u koga su se zaljubili. Ovako ljubav u 21. veku portretiše dr Tatjana Stefanović Stanojević, profesorka psihologije na Filozofskom fakultetu u Nišu i autorka knjige „Ljubav ili triP”, u kojoj piše o ljubavi u novom milenijumu, ali istovremeno podseća da svaki ljubavni odnos počinje privlačnošću, nastavlja se požudom i prerasta u privrženost.

A na pitanje da li je „milenijumcima” ljubav uopšte potrebna ili ona pripada dekadenciji prethodnih vekova, autorka ove knjige kaže:

„Zahvaljujući svakodnevnom radu, razgovorima i istraživanjima sa studentima psihologije, utvrdila sam da postoje tri relativno nove forme ljubavnih odnosa. Prvi podrazumeva ’kombinacije’, odnosno odnos s jednim ili dva partnera, s kojima se povremeno viđaju, isključivo radi seksa. Druga i veoma česta varijanta jeste odnos na daljinu parova koji su se upoznali preko neke društvene mreže. Međutim, iako se nikada nisu fizički sreli, niti znaju ko se zaista krije iza profila na ’Fejsbuku’ ili ’Instagramu’, to ih ne sprečava da autentično pate zbog Džona iz Vašingtona ili Konsuele iz Meksika.”

„Ipak, najveći broj mladih teži vezi koju Frederik Begbede opisuje u svojoj kultnoj knjizi ’Ljubav traje tri godine’ i u kojoj piše o parovima koji žive zajedno, prave planove i žele da traju, ali ne po svaku cenu. Oni ne žele da ostaju u ljubavnom odnosu ako u njemu više ne uživaju”, objašnjava dr Tatjana Stefanović Stanojević.

Objašnjavajući zbog čega mladi više ne veruju u „ljubav dok ih smrt ne razdvoji”, naša sagovornica podseća da 21. vek pripada „ja generaciji”.

„Ako je 19. vek obeležila neurotska ličnost, koju je izvrsno opisala psiholog Karen Hornaj, 21. vek pripada narcističnoj i egocentričnoj ličnosti, koja je okrenuta sebi. Ali, to je logična posledica činjenice da su mladi uglavnom odrastali kao jedinci, bez braće i sestara, pa nisu naučeni da razmišljaju u množini, već u jednini. Veliki broj njih odrastao je s jednim roditeljem – razvod, koji je nekada bio redak, sada je nova realnost. Zbog toga mislim da milenijumce ne treba osuđivati, već od njih treba učiti – oni su od neprilika koje su im odrasli servirali stvorili prilike i promenili svoj pogled na život i partnerstvo, kako bi sebe poštedeli patnje. Kada vidite udžbenike iz kojih se oni obrazuju, shvatite da ih niko nije učio šta je ljubav – njena definicija ne postoji ni u jednom predmetu u osnovnoj školi, tako da oni završe obavezno obrazovanje i svoju predstavu o ljubavi formiraju u zavisnosti od toga da li čitaju Perl Bak, Hesea ili Mirjam, da li slušaju Karleušu ili Dilana i da li njihovi roditelji žive u srećnom ili nesrećnom braku. Oni ne očekuju da ljubav traje ceo život, već su serijski monogamisti – biće s jednim partnerom u vezi nekoliko godina, dok taj odnos bude funkcionalan, a onda će ući u sledeću vezu, a ako u međuvremenu dobiju dete, o njemu će zajednički brinuti”, navodi naša sagovornica.

U želji da sazna o čemu mladi govore kada pričaju o ljubavi i da li je za njih ljubav sigurna luka ili fatalna privlačnost, ona je uradila istraživanje u kome je učestvovalo 2.115 studenata i čiji su rezultati pokazali da su mladi veoma podeljeni po ovom pitanju – polovina mašta o „kućici u predgrađu”, a druga polovina želi filmsku romansu. Nekoliko godina kasnije, držeći seminare o ljubavi širom regiona, bila je u prilici da odraslim osobama postavi isto pitanje, na koji je dobila čak 1.167 različitih odgovora.

„Iako je u početku sve bilo nejasno, kada sam sistematizovala te odgovore, izdvojilo se nekoliko modaliteta, koji su se dobro uklapali u novi teorijski koncept, a to je koncept triP ljubavi. Naime, došla sam do zaključka da je ljubav složeno stanje sastavljeno iz tri nagonske komponente. Reč je o privlačnosti, požudi i privrženosti – najpre smo nekim privučeni, onda sledi faza uzbudljivog seksa i sve se završava izvesnom vrstom privrženosti. Međutim, iako je redosled faza jasan i logičan, ljubavi se razlikuju. Nismo svi privučeni samo fizičkim izgledom, seks za različite ljude ima različito značenje, a privrženost takođe ima različite modalitete. Iako ne postoji psihološka jednačina koja može garantovati da će dvoje ljudi ostati u srećnoj vezi, iskustvo i psihoterapijska praksa govore da je za sreću u partnerskom odnosu presudno da osobe žele iste stvari. Ako je za nekoga ljubav sinonim za mirno more, ne treba da traži pustolovnog mornara”, zaključuje dr Tatjana Stefanović Stojanović.

Izvor: Politika.rs

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: