NIJE SE DOGODILO

nije se dogodilo

Možda mi se
samo učinilo,
na ćuviku
breza šapuće,
jablan žmirka
i kikoće,
potok sa potokom
priče brboće.

Možda, možda mi se
samo učinilo
iz svetlosti
krupnih zenica
izranja ljubavna
groznica.

Slabost hvata kolena,
pramen tame
oko struka privija,
duša uzdiše
razigrava pramenje.

Pod jablanom
vila pleše,
kroz granje
protinje veče.
U sutonu breza
zapis ljubavi
na drvetu kleše.

Nije se dogodilo,
možda mi se
samo učinilo…

ĆUTNJA

A sad je dosta.
Ćuti
ne reci ništa
sve priče
jedna na drugu liče.

Umorna sam,
život je prazan,
poput reke teče,
bore jasno zbore
i ovo veče.

Ćuti,
otkopčaj košulju
baršunastoj mesečini
pusti bol iz nje,
ako me opet pozoveš
neću ništa reći,
ni reč,
ni dve…

KROZ ŽIVOT

Kroz život
pružiti šansu
otpevati prećutano
treptati sa ranom na duši,
isplesti
ne ispletene ljubavi.

Zvezdano nebo
čuvati od
olujnog mora,
sa smeškom voleti
sve oko sebe,
kroz život.

TEŽINOM STRAHA

Gust je vazduh,
magla kroz jesen svira.

Izukrštane misli,
Mocart sa klavira.

Mesec bespomoćno bdije,
u tvojoj kosi sanjaju naše kiše.

Pitoma žeđ u šaci mraka,
ispod rose čežnjivo juri
težinom straha.