Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

PISMO RODITELJIMA

pismo roditeljima

Čujem glasove roditelja,
dozivaju me.
Nehotično perom dotakoh njihove duše,
njihovo srce.

Njihove rane počeše i mene da bole.
Dragi moji roditelji,
oprostite mi, još sam u tuđem svetu
ali sam umno u zavičaju.

Otadžbina mi postaje sve bliža i bliža.
Jednoga dana sedećemo zajedno
čitaćemo poeziju, romane,
novele, pripovetke
i knjige iz nekog Zlatnoga doba.

Na ovoj zemlji nema sreće!
Pričaćemo o svemu od kada
se nismo videli, dragi moji roditelji.
Verujem, da tamo nema
zemaljske mržnje ni bola
tamo je nebeski mir.

Bićemo zajedno pa,
ma da to bilo in na nekom
Mesečevom kamenu
ili na nekoj neotkrivenoj planeti.
Nisam sigurna reči moje da li su tačne.

Jer sve mi ovo što pišem, liči
na neku izdrobljenu lavu u krvi.
Želim da smo zajedno,
bićemo srećni i veseli
jer zemlja je cela bolesna.
Gledam sa tugom i bolom
kako nam zemlja stoji
na samoj ivici posrnuća.

Dragi moji roditelji.
puno vas volim,
i ne zaboravite da vaša srca
kucaju sada u mojim grudima.
A ja evo završih ovo pismo i zanemih.
Posle nekoliko minuta
nastavih dalje da ćutim
tako kao da sam od vas
čekala i čekala odgovor.

Dragi moji roditelji.
Na žalost, odgovor mi još uvek ne stiže,
a moje čekanje ostade uzaludno
sve do danas.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: