Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

OVAKO KAŽE MEDICINA…

Iako je smrt neizbežna, dužina života drastično varira među ljudima. U čemu je tajna dugog života?

 

Da li je dužina našeg života već kodirana u našoj DNK ili je to određeno našim životnim stilom? Šta kažu naučnici koji se bave starenjem?

dužina života

Prosečni životni vek u mnogim razvijenim zemljama je već oko 80 godina. Ima i onih koji su živeli mnogo duže – najstarija osoba za koju se zna živela je 122 godine. Jedanaestorici naučnika koji se bave starenjem portal „Science alert“ je postavio pitanje: „Da li je dugovečnost prvenstveno određena genetikom?“

Evo šta su saznali. Stručnjaci su imali dve različite interpretacije ovog pitanja:

„Da li je dugovečnost ljudi u poređenju sa drugim vrstama prvenstveno određena genetikom?“

„Da li je dugovečnost ljudi u poređenju jednih s drugima prvenstveno određena genetikom?“

Genetika određuje dužinu životnog veka među vrstama

Različite životinjske vrste imaju veoma različit životni vek. Grenlandska ajkula može da poživi i do 400 godina, dok neke vrste insekata žive samo pet minuta. Ove razlike određuje genetika.

Profesor Dejvid Džems, stručnjak za starenje sa Univerzitetskog koledža u Londonu, kaže: „Ukoliko pitanje glasi: Da li su gornje granice dugovečnosti kod ljudi kao vrste prvenstveno određene genetikom? U tom slučaju, odgovor je ‘apsolutno jesu‘.“

Na primer, maksimalni životni vek ljudi je približno dvostruko duži od naših najbližih srodnika među višim primatima, kao što su šimpanze i gorile.

Kod ljudi, način života je važniji od genetike

Doktor Džems dodaje: „Ako pitanje podrazumeva: Da li su razlike u životnom veku između pojedinih ljudi prvenstveno određene genetikom, onda je odgovor ‘vrlo malo verovatno'“.

Većina stručnjaka saglasila se sa dr Džemsom. Iako genetika igra ulogu u dugovečnosti, ona nije primarni faktor koji je određuje.

Sweden bitter - originalni Šveden biter

Profesorka Dženet Tornton, stručnjakinja za starenje i ćelijsku biologiju i nekadašnja direktorka Evropskog instituta za bio-informatiku, kaže: „Genetika učestvuje sa manje od 30 odsto u pogledu dugovečnosti – ali tačno je da se dugovečnost javlja u porodicama – to jest u porodicama dugovečnih ljudi je bilo mnogo predaka koji su dugo živeli“.

Teško je precizno utvrditi da li je u ovakvim porodicama sa mnogo dugovečnih ljudi uzrok genetika ili način života, jer su najverovatnije imali i sličan način ishrane i uslove života. Proučavanje DNK ovih ljudi moglo bi nam reći nešto više.

Profesor Ken Parkinson, stručnjak za starenje i onkologiju sa Univerziteta „Kvin Meri“ u Londonu, kaže da „mnogi istraživački timovi to pokušavaju da razumeju sekvenciranjem DNK stogodišnjaka i superstogodišnjaka i vršenjem analize na nivou genoma“.

Učinak životnog stila na dugovečnost je očigledan kada se pogleda kako se prosečna dužina životnog veka povećavala tokom stotina godina zbog povećane dostupnosti čiste vode, hrane i medicinske nege.

S druge strane, suprotno očekivanom, pokazalo se da bi ograničavanje kalorijskog unosa moglo biti povezano sa dugovečnošću ljudi. Još jedan odlučujući faktor životnog stila i vežbanje. Pokazalo se da čak i lagana vežba od 15 minuta dnevno povećava očekivani životni vek za oko tri godine.

Na individualnu dugovečnost ljudi utiče genetika, ali ne prvenstveno. Profesorka Lorna Heris, ekspertkinja za genetiku i ćelijsku biologiju sa Univerziteta Eksiter, zaključuje: „Genetika može da vas pripremi za dug život, ali onda treba da uradite prave stvari da biste to i postigli“.

Izvor: RTS

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: