O IMENU I ZNAKU
Bio sam u Žepi, u Bosni, hiljadu devetsto devedeset i treće godine, u samom središtu najnovijeg ratnog vrtloga koji kao da je tek uzimao maha.
U proleće druge godine ovog nedavnog, našeg rata u Bosni, dospeo sam, kao tumač, sa vojskom UNPROFOR-a, u Žepu. Beli oklopni vojni transporteri, činilo mi se, satima su silazili sa Borika ka selu o kome je tih dana brujala celokupna svetska javnost, da bismo najzad prispeli na plato, iza džamije, gde nas je, u tišini, dočekao silan narod.
U tih tek nekoliko beskrajnih trenutaka, u mojoj glavi pod plavim šlemom, odzvanjala su tekdva pitanja: gde sam to dospeo, i u koji vek?
Vrata transportera potom su se otvorila i ja sam zakročio u ovaj moj sadašnji život. Bio sam u Žepi, u Bosni, hiljadu devetsto devedeset i treće godine, u samom središtu najnovijeg ratnog vrtloga koji kao da je tek uzimao maha. Okružen ljudima koji su od nas tražili jedino „cigar duvana“, ja samtog prolećnog poslepodneva osetio usamljenost koju ni danas nisam u stanju da opišem.
Ali zato ću pokušati još jednom da opišem most na Žepi, do kog su nas odveli već sutradan, objašnjavajući kako je građevina, u vreme kada je, dole, na Drini, podizana hidrocentrala, kamen po kamen preseljena uzvodnije. I tako preseljen, da ne kažem raseljen ili izbegao, most na Žepi bio je onaj isti iz Andrićeve priče, gde „predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijen luk izgledao je uvek izdvojen i sam, i izenađivao putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.“
Te hiljadu devetsto devedeset i treće godine putnika, međutim, nije bilo. Andrićev most na Žepi je: „tamo u Bosni, bleštao na suncu i sjao na mesečini“, ali više nije „prebacivao preko sebe ljude i stoku“.
Pomenuta „neobična misao“ bila se svela na već pomenutu a neopisivu usamljenost, možda nalik onoj hartiji na kojoj je vezir Jusuf, naposletku, precrtao i svoju životnu devizu U ćutanju je sigurnost, pa je most koji je dao da se sagradi u njegovom dalekom zavičaju, u Bosni, ostao „bez imena i znaka“.
Svi, međutim, dobro znamo da je to bio, da jeste i da će biti Andrićev Most na Žepi, ali da li smo mu dokučili onaj istinski znak?!
Da li je i ovaj most, poput mnogih njemu sličnih građevina, gotovo večan, u stanju da pregrmi sve hirove prirode i čoveka, i da povezuje dve obale jedne te iste zemlje, ili je to građevina koja spaja dva sveta: ovaj naš, prolazni i „pun gada“ i onaj Andrićev, u kome ima čak i Jelene, žene koje nema?
Ako još uvek ne mogu da opišem usamljenost koju sam osetio te hiljadu devetsto devedeset i treće godine, bar donekle umem da prizovem u sećanje tu neobičnu tišinu sa kojom me je most na Žepi dočekao. Gledao sam na dru gu obalu, niz koju se, od mosta, vijugajući, spuštao uski makadamski put, ne očekujući da tamo vidim žive duše, jer u Bosni je još jednom šenlučio rat i dernečila smrt. Francuski vojnici, jedan meštanin i ja stajali smo sa ove naše, sunčane strane još neko vreme, a onda smo se vratili u selo, u kome su se tih dana po ko zna koji put ponavljale scene iz delaIve Andrića, Meše Selimovića, Branka Ćopića, Petra Kočića, Svetozara Ćorovića, Hasana Kikića, Zije Dizdarevića i Hamze Hume.
I dok sam tog poslepodneva razgovarao sa jednim mladićem, koji mi je, hvaleći se, potanko pričao kako je učestvovao u rušenju Andrićevog spomenika u Višegradu, ja sam, tražeći makar i najmanju iskru mržnje, u njegovim očima našaotek odraz moje usamljenosti, iz koje se potom rodila slutnja da upravo tada, preko mosta na Žepi, iz jednog u drugi svet prelazi onajhajduk Stojan, iz Andrićeve priče „Veletovci“.
Stojan se, nakon propalog Karađorđevog ustanka vratio u zavičaj, gde su ga, zajedno za njegovim drugom iz Arilja, „u porušenoj kuli bega Crnčića, u kraju zvanom Obarak, ispod samog Veletova“, opkolili Turci. Naposletku, Stojanovog druga iz Arilja na prevaru ubije „naročiti strelac, neki Dajidžić, Rogatičanin, mlad, visok i namrgođen Turčin.“ Na prevaru su hteli da ubiju i Stojana, pa su iz rodnog mu sela, pred kulu doveli njegovog strica, čiča Miloja. Starac je shvatio šta se sprema njegovom sinovcu, pa je, umesto da ga namami u zamku, žrtvovao svoj život za Stojanovu slobodu. Nakon što su Turci Čiča Miloja ubili pod kulom, „sruči se odjednom teška kiša, praćena grmljavinom i munjama.“ Nevreme potraja do kasno u noć, a ujutru, Turci u porušenoj kuli bega Crnčića ne pronađoše Stojana, pa u Beograd, slagavši da su uhvatili opasnog hajduka, poslaše čiča Milojevu glavu.
A kuda je drugo mogao da umakne hajduk Stojan, nego preko mosta na Žepi, iz onog Andrićevog, u ovaj naš, svet „pun gada“. Mora da je preko ovog mosta, samo na onu drugu stranu, prešao i onaj mladić.
Jer, nisam ga više nikada sreo. Ali, i ova prilika je još jedan povod da ga se setim, i da ga potražim na stranicama neprolaznog dela Ive Andrića, sa druge strane mosta na Žepi.
A ako se opet sretnemo, možda ću najzad umeti da opišem onu usamljenost koju sam prvi put osetio u proleće druge godine ovog nedavnog, našeg rata u Bosni, kada sam, kao tumač, sa vojskom UNPROFOR-a, dospeo u Žepu.