LEPEZA
Dečak uzima jedan list iz svoje lepeze i daje starcu. Za uspomenu, govori njegov pogled. Starac odlazi do svoje klupe, uzima jednu fotografiju iz lepeze svog života i poklanja dečaku.
Dečak u parku sakuplja lišće i pravi jesenju lepezu. Kleči pored klupe, pored njegovih nogu zlatna svetlucava piramida jesenjeg lišća.
On pažljivo uzima jedan po jedan list, znajući koliko su listovi krhki i nežni. Majka sedi pored i gleda u mobilni. Mališan niže zlatne listove sa pažnjom svojstvenom umetnicima. Pokazuje majci svoje delo, ona baca kratak pogled na jesenji mozaik svog deteta, bez reči, kratko klimne glavom, a potom se njena pažnja opet usmerava na ekran.
Na drugoj klupi starac ređa stare fotografije. Vadi ih pažljivo iz jedne platnene torbe, jednu za drugom. Pravi lepezu od svojih uspomena, počev od prvih dana života. Radi to sa pažnjom svojstvenom ljudima koji će uskoro otputovati zauvek. Oseća to. Niže slike, pred njegovim očima odvija se film u kome je on glavni junak.
Dečak prilazi starcu i sa pažnjom jednog umetnika posmatra nanizane fotografije. Zadivljeno posmatra neka nepoznata lica koja se osmehuju, grle, raduju. Nasmejan, uzima starca za ruku i odvodi ga do svoje jesenje lepeze. Stoje dečak i starac jedan pored drugog, držeći se za ruke, deleći jedan sa drugim lepotu ovog trenutka, lepotu samog života. Starac se osmehuje i sa pažnjom koju samo dete zaslužuje posmatra dečakovo umetničko delo. Majka gleda u ekran. Dečak i starac se drže za ruke, čini se kao da su i sami jedna stara fotografija isplivala na površinu nečijeg sećanja, fotografija koja prkosi zaboravu.
Dečak uzima jedan list iz svoje lepeze i daje starcu. Za uspomenu, govori njegov pogled. Starac odlazi do svoje klupe, uzima jednu fotografiju iz lepeze svog života i poklanja dečaku. Za sreću, uzvraća. Majka gleda u mobilni.
Starac stavlja list u džep svoje jakne i laganim korakom napušta park. Put zove.