Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

O SARADNJI SA UNESKOM

Iza ponašanja Prištine prema spomenicima srpske kulture na KiM stoji beskompromisna politika da se ostvari punopravna državnost i apsolutna dominacija albanskog nacionalnog korpusa na KiM, kaže dr Goran Milašinović.

 

Nasrtaji Albanaca na srpsko kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji su i ove godine intenzivirani, dok Priština ipak ne prestaje da se nada prijemu u Unesko. Kakvo je njeno pravo na to kada je Srbija potpisnica Konvencije o svetskoj baštini, a ne institucije u Prištini, i kakve su okolnosti u vezi zaštite srpske kulturne baštine na KiM imajući u vidu dobre diplomatske odnose Srbije sa Uneskom, komentariše dr Goran Milašinović, predsednik Komisije Republike Srbije za saradnju sa Uneskom.

goran milašinović

– Svetska baština kulture i prirode (Komitet, Centar, konvencija) i punopravno članstvo u Unesku kao specijalizovanoj agenciji UN za obrazovanje, nauku i kulturu nemaju direktnu povezanost. Dakle, iako tzv. Kosovo nema direktne veze sa Komitetom za Svetsku baštinu (jer nije potpisnik Konvencije o svetskoj baštini kao što Srbija jeste, budući da je pravni naslednik SR Jugoslavije), može da preko druge strane (uz pomoć druge drževe) konkuriše za punopravno članstvo u Unesko, jer Ustav ove organizacije dozvoljava pod izvesnim okolnostima članstvo i samoupravnim teritorijama, a ne samo državama, priznatim od strane UN. Slučaj članstva tzv. Kosova u Unesko je samo jedan u nizu primera neželjene politizacije rada ove organizacije, kada velike sile nastoje da preko Uneska ostvare svoje šire političke interese. Međutim, otežavajuća okolnost po njih je princip glasanja „jedna država, jedna glas“, što nama ide u prilog, a pokazalo se i kao spasonosno 2015. godine, kada je vođena velika diplomatska bitka oko prijema tzv. Kosova koja se na kraju završila našom pobedom, ali tesnim rezultatom.

Ne prezaju ni od krađe kulturnog identiteta

Dr Goran Milašinović je nedavno na naučnom skupu u SANU ukazao na jednu veoma važnu činjenicu kada je rekao da „nas u Unesku niko nije pitao za 1.300 artefakata na Kosovu i Metohiji koji imaju kulturnu vrednost, da li su to srpski spomenici kulture“.

O tome da njihov zahtev bude razmatranu Unesku dr Milašinović kaže:

– Mislim da treba praviti razliku između političkih sponzora tzv. Kosova u Unesku i Uneska kao organizacije. Moj utisak je da niko u Unesku ko se drži principa organizacije nije protiv Srbije, a pogotovo nije sadašnja garnitura uprave, na čelu sa g. Odri Azule, generalnom direktorkom. A kada je reč o našim sakralnim i istorijskim spomenicima kulture na KIM, kojih je mnoštvo (od 1300 građevinskih artefakata koje pominjete, prema rečima eksperata osamdesetak bi se restauratorskim i drugim radovima moglo lako pretvoriti u spomenik kulture), treba se zapitati zbog čega im se nismo bavili ranije, kada su okolnosti bile daleko povoljnije, nego smo odjednom postali svesni važnosti kulture kad je na KIM nastupio politički konflikt.

O tome na čemu Komisija RS za saradnju sa Uneskom insistira u odbrani srpskog spomeničkog nasleđa u južnoj srpskoj pokrajini od neosnovanih i beskrupulozniha napada Prištine i pokušaja da srpsko kulturno nasleđe predstavi kao svoje, dr Milašinović kaže:

– Svakom dobronamernom u međunarodnoj zajednici i Unesku je jasno da su spomenici kulture na KIM na Listi svetske baštine srpski, bez obzira što im građani Srbije, ali i brojni turisti i zainteresovani posetioci iz sveta, u ovom trenutku imaju ograničen ili nikakav pristup. Nesporna je činjenica da za vreme dugotrajnog verifikacionog postupka upisa ovih spomenika kulture na Uneskovu listu nijedan svetski ekspert iz verifikacionih i kontrolnih tela nije postavio ni u jednom trenutku pitanje porekla ovih spomenika kulture ili osporio da su ih gradili srpski vladari Nemanjići. A iza ponašanja Prištine prema njima stoji beskompromisna politika da se ostvari punopravna državnost i apsolutna dominacija albanskog nacionalbnog korpusa na KiM. Zbog toga se ne preza ni od brutalnih i vandalskih radnji skrnavljenja i rušenja srpskih kulturnih spomenika (kulturni genocid, sa ciljem poništavanja kultrunih pa tako i svih tragova srpskog postojanja na KiM), niti od krađe kulturnog identiteta da bi se nedostatak sopstvenog kulturnog identiteta nadomestio tuđim. Jer činjenica je da na KiM, pored dva ili tri istorijska materijalna artefakta Turaka iz perioda Osmanskog varstva, ne postoji nijedna druga materijalna kulturna baština osim srpske. Naravno, ovo nikako ne bi trebalo koristiti u svrhu superiornosti srpskog nad albanskim narodom, nego samo iznositi kao golu činjenicu i istinu.

Dr Goran Milašinović insistira na kulturnom patriotizmu i kulturnom nacionalnom ponosu koji treba razvijati i negovati kod mladih. Najavio je i jednu novu poruku u vidu kulturnog identiteta kojim bi se ostvarivao nacionalni identitet Srba.

Voleti državu na uzvišen miroljubiv način

– Želeo sam da promovišem kulturni patriotizam kao novi model patriotizma (i nacionalizma, u svom plemenitom obliku), koji bi mogle da usvoje mlade generacije, budući da su izložene rascepu između dve nažalost suprostavljene vrednosti, ljubavi prema svom narodu i državi (koju mladi ljudi nesporno imaju), i modernog, nihilističkog i neoliberalnog života, koji poništava sve druge vrednosti osim materijalnih. Reč je kako da se ove dve vrednosti nekako pomire, kako da se živi u skladu sa vremenom i da se istovremeno vole svoja država i svoj narod (a da to ne mora da se manifestuje agresivnim nacionalističkim divljanjem i ratnim pokličima, kako je bilo poslednje tri decenije). Kultura i kulturni istorijski spomenici, materijalni i nematerijalni, mogli bi da budu dobar odgovor. Konkretno, ako nikada ne dozvolimo da se odreknemo naših manastira, srednjovekovnih tvrđava, rimskih vojnih logora, nematerijalne baštine, bogatstva priode i geologije, dokumentarne građe, nego ih čuvamo, održavamo, negujemo, ponosimo se njima i predajemo ih našim budućim pokolenjima u očuvanom stanju, volećemo svoju državu i narod na jedan nov, miroljubiv i uzvišen način. Uveren sam da će taj naš novi patriotizam u tom slučaju pozdraviti ceo svet – ističe dr Goran Milašinović, pa nastavlja:

– Želeo bih da kažem da mi, bez obzira na provokacije, istovremeno ne smemo da zanemarimo činjenicu da na KiM živi uz srpski i albanski narod (narod nisu samo političari!), i to kao većinski, i da je za budućnost naših spomenika kulture, kako onih na listi Svetske baštine, tako i drugih, najbolja saradnja srpskog i albanskog naroda, razumni i civlizacijski dogovor o brizi o ovim autentičnim i originalnim svetskim spomenicima kulture, koji bi u nekom idealnom scenariju trebalo da budu na ponos i albanskom i srpskom narodu (kao i svim narodima sveta). Iskreno priželjkujem to vreme, bez obzira što ono, na žalost, ne izgleda realno u sadašnjim okolnostima.

Glasovi iz Prištine providan primer zavaravanja međunarodne zajednice

– Kad se na KiM našoj Crkvi bude vratila zemlja, kad oko crkava i manastrira ne budu bodljikave žice, kad vernici budu mogli da slobodno i bez zastrašivanja posećuju svoje bogomolje, kad crkva Bogorodice Ljeviške bude tretirana u Prizrenu od strane građana kao spomenik kulture (na Unskovoj listi), a ne kao „smetlište“, kad niko ne bude dovodio u pitanje ktitore tih manastira, kada svako iz Srbije bude mogao da slobodno posećuje svoje najvrednije spomenike kulture i dokaze evropske civilizacije, tada ćemo znati da sadašnji glasovi iz Prištine nisu puka retorika i prilično providan primer zavaravanja i međunarodne zajednice i unutrašnjeg javnog mnenja, napominje dr Milašinović.

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: