GRAD

Kažeš sebi : Otići ću u neku drugu zemlju, neko drugo more, u grad mnogo lepši nego što je ovaj ikada mogao biti ili se nada da će biti…

Dan je počeo isto kao i svaki drugi – sa pitanjem da li će biti dobrog ili lošeg raspoloženja. Od kako zna za sebe dani su mu počinjali tako. Nikada nije znao da li će mu dan biti dobar, ali je uvek znao da će biti loš. Borba koju vodi od detinjstva nije uvek bila osvešćena.

Još kao dete mislio je da sa njim nešto nije kako treba, da je pokvaren. Izgovore je tražio u drugima, nikada u sebi, a i kako bi, bio je samo dete. To već zvuči kontradiktorno, ali i on je bio takav – loš i dobar. Njegovo detinjstvo je bilo obeleženo samoćom koju je sam sebi nametnuo. Roditelji su pokušavali da mu predoče značaj druženja sa drugom decom i terali ga napolje kada je njemu bilo stalo samo do toga da spava ili eventualno čita. Slušao ih je i trudio se koliko god je mogao, ali nije imao mnogo uspeha. Zahvaljujući nežnosti i brizi roditelja, kao i njihovoj želji da ne bude tužan i bude kao sva druga deca, naučio je sve poslove vezane za kuću i dvorište. Znao je da pravi razne figure od drveta, da ih farba, šmirgla, popravlja i prepravlja, znao je da slika, čak i da plete. Uživao je u miru prilikom rada tokom kog se prepuštao maštanju. Onda su došli saveti o knjigama, a kako je člansku kartu biblioteke već imao, njegov život je konačno dobio smisao.

Škola mu je uvek išla lako, nije imao problema sa učenjem, a ni sa zainteresovanošću za predmete koje nije voleo. Najmanje što je mogao da uradi za svoje roditelje bilo je da školu uspešno završi. Problem je bio što nije imao s kime da se druži. Već je bio u srednjoj školi kada je shvatio da je vreme da postane normalan jer ono dobro u njemu je to iziskivalo. Pošto nije bio zanimljiv svojim generacijskim sapatnicima, kako zbog ćudljivosti, tako i zbog znanja o gotovo svemu što je njegove vršnjake interesovalo, prijatelje je probao da pronađe među starijima od sebe. Sa velikim iznenađenjem je shvatio da ima ne samo uspeha u tome, već i želju za druženjem kakvu nije imao do tad. Bio im je zanimljiv tako mlad, pametan i brzog uma. Sviđao im se njegov duh. Počeo je da sa njima pije i provodi mnogobrojne noći, ali uvek poštujući pravilo koje je sebi nametnuo – da svoj um drži pod kontrolom jer ništa za njega ne bi bilo gore nego da ispadne dete u očima svog novog, tj. prvog društva.

Iako je stekao sposobnost i veštinu da kontroliše svoje raspoloženje, odrastao je i menjao se, a menjali su se i njegovi pogledi na svet, na ljude oko njega, na samog sebe, te su periodi lošeg raspoloženja postali učestaliji. Nije ih bilo samo kada je danima bio pod supstancama koje su odlagale nastup onog pravog njega. Zaposlio se još za vreme studiranja, ali nije voleo taj posao, nije mu tamo bilo dobro. U to vreme je čitao neke egzistencijaliste, bez potrebnog znanja o razumevanju bilo kakve filozofije, te je odlučio da konačno ispuni želju koja postoji koliko i on sam – da pobegne od svega što ne voli i bude sam. Dani su bili ispunjeni setom i teskobom, ali njemu je u tome bilo dobro jer konačno je bio ono što jeste – sam. No, dobro u njemu se bez njegovog znanja borilo sa onim lošim i teralo ga među ljude, ponovo nepoznate. Opet je imao uspeha, ne toliko u poslu kojim se bavio, koliko sa ljudima od kojih je bežao.

Život je tekao. On se borio. Bio je dobar u svemu čega se latio. Ljudi su ga voleli. On je bežao. Bilo je perioda kada se isključivao i niko nije mogao da ga nađe. Bilo je perioda kada se isključivao, a bio među ljudima – tačnije, toga je bilo sve više. Dobio je epitet hladnog, ali neophodnog čoveka. Niko nije umeo da napravi atmosferu u društvu kao on. Tada je i njemu bilo dobro, ali nakon svakog od tih druženja morao je da se oporavlja, da se osamljuje, leži licem okrenut ka zidu i mašta o odlasku. Dani su mogli da prođu u tom stanju beznađa i on nije želeo da se završe. Nije mu bilo dosadno – čitao je. Brinuo se jedino zbog toga što ga neki ljudi vole i što će ga pitati gde je, kako je, a on to nije želeo. Nije želeo ni pitanja ni susrete. Takvi dani su u nečijim drugim očima mogli izgledati kao depresija, ali on to stanje nije tako doživljavao. Dovoljno je upoznao sebe, svoje potrebe da bude sam i svoj život, da je doneo odluke koje nikome nije saopštio, ali koje svakako donose određeno razočaranje svakoj potencijalnoj partnerki. Volele su ga mnoge žene, sa nekima je živeo, no nijedna nije shvatala da je nekada potrebno da bude u mraku da bi ponovo mogao biti onaj u kog su se zaljubile.

Nikada nije bio kukavica. Sve izazove je prihvatao jer ih je smatrao učenjem, a to je voleo celim svojim bićem. Nije se plašio odlaska, maštao je o tome svakog trenutka, to mu je postala navika, profesija i opsesija. Njegov problem je bio manjak ambicija, potpuni izostanak takmičarskog duha i nedostatak samopouzdanja. Njegova potreba da ode, konačno ode tamo gde ga niko ne zna, gde niko od njega neće imati očekivanja, gde će ćutati i povremeno se pojavljivati među nepoznatim ljudima je zbog tih mana ostala neispunjena. Kao da njegova dualnost, anksioznost, sam karatker i senzibilitet nisu dovoljni, on još ima i usud koji je sam sebi kao jako mlad natovario na leđa – Kavafijevu pesmu Grad:

Kažeš sebi : otići ću
U neku drugu zemlju, neko drugo more,
U grad mnogo lepši nego što je ovaj
Ikada mogao biti ili se nada da će
biti-
U kome se sada svakim korakom zateže
omča;
Srce u sahranjenom telu koje više ne
služi:
Koliko, koliko još moram da budem ovde
Zatočen među ovim sumornim predgrađima
Prostačkog duha? Gde god sada pogledam
Pomaljaju se crne ruševine moga života.
Toliko sam godina ovde bio
Trošio i rasipao, i ništa nisam stekao.
Nema nove zemlje, prijatelju, nema
Novog mora; jer grad će te pratiti,
Lutaćeš istim ulicama bez kraja,
Ista duhovna predgrađa klize iz mladosti
u starost,
Najzad pobele u istoj kući –
Grad je kavez.
Nema drugih mesta, uvek ovo
Tvoje zemaljsko pristanište, i ne postoji
brod
Kojim bi pobegao od samog sebe. Ah! Zar
ne vidiš
Da baš kao što si upropastio svoj život
na ovom
Jednom parčetu zemlje tako si upropastio
sada
Njegovu vrednost svuda – po čitavoj
zemlji?

Sviće. Moj dan tek počinje. Ne znam šta mi donosi. Možda nekoga poput Njega da zajedno proćerdamo ono što još uvek nismo.