KOMŠIJA, DOBAR DAN!
Bacio sam se sa nadvožnjaka, možda je bilo tri metra visine, pao pravo na noge i slomio kosti u stopalu. Cvileo sam kao životinja dok neka žena nije prišla i pozvala hitnu pomoć.
Mislim da su problemi sa snom posledica osluškivanja tišine na ratištu. Više sam bio sam primoran da zaustavljam dah i osluškujem lupanje sopstvenog srca u kombinaciji sa zvukom koji prave vojničke čizme.
Sećam se one noći kad sam tamo, u nekoj vukojebini, sa šlemom na glavi, pratio zvuke iz šumarka ispred. Velika krvava mrlja od prethodne noći značila je da su prethodne noći njihovi bili aktivni i ubili nekog iz tog sela. Sve te informacije primao sam za zakašnjenjem, ko koga šta, koliko, kad i gde i koncentrisao se na sebe, na taj trenutak, na to telo, taj mozak, taj šlem. Ta tri sata, ispred plitkog kamenog bedema, u društvu noćnih ptica, insekata i otežanog disanja njihovih, duboko u utrobi šume, bila su mi najduža u životu. Sluh napregnut do krajnjih granica i ja potpuno pretvoren u uvo, do zore, osluškujući kako se krv pumpa u udove. Preživeo sam tu i mnoge duge noći od tada do danas. Na kraju krajeva, zbog toga i pišem, lečim se i pokušavam da ostanem normalan. Doduše, sve mi teže ide.
Prvi put pokušao sam da se ubijem po dolasku sa ratišta. Upoznao sam jednu finu devojku koja je dolazila u park iznad grada. Tamo sam često sedeo daleko od ljudi, gledao ni u šta, pokušao da lica obložim finom paučinom zaborava.
Bacio sam se sa nadvožnjaka, možda je bilo tri metra visine, pao pravo na noge i slomio kosti u stopalu. Cvileo sam kao životinja dok neka žena nije prišla i pozvala hitnu pomoć.
Posle tog prvoh pokušaja ubistva, stric me je poslao kod psihijatra. Počeo sam da pijem lekove za smirenje i uzimao ih triput dnevno. Bilo mi je zabranjeno da se družim sa lokalnim umetnicima, od kojih su većina bili narkomani. Majka i stric su mi gledali ruke i noge i tražili tragove igle. Iako se nikad nisam drogirao težim drogama, smatrali su da me je nešto navelo na taj čin. Mislili su da je bolje da jedno vreme provedem u izolaciji.
Drugi put pokušao sam da se obesim, uzeo kaiš, otišao u šumu negde oko pet ujutro, obesio kaiš preko grane i oko vrata… Grana je pukla. U šest ujutro vraćao sam se iz šume sa nekim manijakom koji je drveće oblačio u ženske gaće i grudnjake. Dogovorili smo se da ćutimo o svemu.
Nisam otada pokušavao da se ubijem. Mislim da mi se stanje nije puno popravilo, mada obilazim psihijatra i dugo pričamo o razlozima zbog kojih sam nesrećan. On kaže kako na svetu ima puno razloga za sreću, da je dovoljan razlog za sreću to što sam živ i mogu da gledam planine, doline, cveće, sneg, sunce, kišu, lepe žene koje prolaze ulicama… I ja sebe uhvatim ponekad u nekom blentavom stanju, ne mogu da kažem da je to sreća, ali naprosto sam tada pomiren da sam čovek koji živi na ovom mestu u ovom trenutku i da je to to.
Ponovo sam uzeo gitaru i počeo da sviram.
Majka mi je predložila da odem na Biro.
Ona devojka zbog koje sam prvi put pokušao da se ubijem vratila se iz Niša u Zaječar. Udala se i razvela od nekog tipa sa kojim je živela. Nema dece. Doselila se u naselje koje je na 10 minuta od moje kuće.
U prolazu mi se javila i malo smo popričali.