Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

RAZGOVOR

Vekovima nas gone i ruše nam, a mi vekovima opstajemo i gradimo, kaže dr Dušica Filipović, docent Fakulteta savremenih umetnosti u Beogradu.

 

Dr Dušica M. Filipović je kao predavač za oblast Književnost na predmetima Osnove akademskog pisanja, Akademsko pisanje, Kultura govora i komunikacija i Kulturna politika i kulturno nasleđe na osnovnim i master studijama, privlačan sagovornik za teme o Kosovu i Metohiji.

dušica filipović

Dušica Filipović je i kao majka petoro dece uzoran primer koji privlači pažnju. Pored drugih važnih priznanja koje je dobila, njoj je na Vidovdan 2014. godine, kao majci petoro dece, uručen zlatni Orden Majke devet Jugovića. Ovo je razgovor o njenom pogledu na život i kosovsko pitanje.

Na Kosovo ste došli pre 30 godina, upisali studije u Prištini, zaljubili se, osnovali porodicu sa voljenim čovekom i posle osam godina života u Prištini, a zatim i u Velikom Ropotovu, kod Gnjilana, došli ste u Beograd da nastavite život i rad. Šta je Vama Kosovo?

– Čačak je grad mog rođenja, mesto presecanja pupčanika. Kažu, tamo gde vam se podveže pupak, tamo vam se razveže svet. Guča je varoš mog detinjstva, bezbrižnosti, vašarišta i truba koje su me pozvale i povele u novi boj, na Kosmet. Priština je grad susreta s mojim čovekom. Kosmet sam nedvosmisleno postavila kao anima mundi i axis mundi i imago mundi: i dušu sveta i osu sveta i sliku sveta. Tu je počelo raspinjanje, kroz bolno ponovno vezivanje sa precima i prizivanje potomaka. Udajom za Kosovca ja sam se stopila sa zemljom svojih predaka. Kosmet je moj drugi zavičaj, iskon u kojem stoluje suština i punoća. Tu sam shvatila da sam stvorena za dve najvažnije uloge – da budem supruga i mati. Rađanjem sam ukrasila naš dom. I svoju zemlju. Nema tu više šta da se doda.

Pišete poeziju i prozne tekstove o Kosovu i Metohiji i očekujete izdavanje knjige pod enigmatičnim naslovom „Metohijski sfumato“. Ipak, kategorički ste u izjavi da žena koja ima petoro dece ne može da bude pisac?

– Da, i dalje stojim na tom stanovištu. Ozbiljno stvaralaštvo traži potpuno predavanje, bez ostatka. Kako kaže Bela Hamvaš, „pisaći sto je oltar velike misterije“, a „pisati znači stupati u nadljudski kontakt sa Logosom“. U kuhinji se raspada svaka misterija. Ja se pisanju prepuštam pisanoj reči samo onoliko koliko mene ne oduzima mojoj porodici. Dakle pišem uvek „sa ostatkom“. Iskidano, fragmentarno. Osećam se kao da grebem površinu života suvom iglom. Drugo, materinstvo smatram takođe ozbiljnim pisanjem, tkanjem života. U činu rađanja trijumfuje neka druga ljubav i otpočinje novi, čak rekla bih, neprekidni stvaralački čin. Ona se ogleda u samozaboravu sebe, u žrtvovanju. Ja sam svesno izabrala taj čin. Njemu sam podredila sve ostalo. Ali pisala sam, neprekidno. Ne stidljivo i ne bez nade. U svom telefonu imam oko dve i po hiljade beležaka. Od nekoliko redova do dvadeset, trideset strana teksta, raznih zapisa… U mojim pričama o Kosmetu postepeno je ukinuta linija koja odvaja Kosovo od Metohije, Metohiju od Kosova. To je jedinstven prostor, kroz koji idem sa svojim čovekom – fizički, metafizički i poetički iz kojeg iskrsavaju i vaskrsavaju obični, zaboravljeni, nestali, živi i mrtvi ljudi, kuće, zapustela kućišta i crkvišta. Nestaje granica između sveta i manastira. Ljubav je živa, ona gleda, hoda. Nadam se da će u tom pretapanju nastati oblici nekog novog zavičaja za kojim svako od nas, odisejevski traga, samo u novom sazvučju. U ljubavi, koja je, svakako stvaralački čin, način da se prevladava „svet“ i premosti njegova teskoba. „Metohijski sfumato“ će biti knjiga-uzdarje i moja žudnja da pričom ukinem teskobu i potisak koju stvaraju oštre ivice, iscrtane granice. I da Kosmetu, toj kosturnici koja sija kroz vekove, ako uzmognem, dodam još koji listak fine pozlate.

Kako vidite budućnost srpske ćirilice i srpskog jezika u koji se uvodi i uvlači sve više stranih reči?

– Ne mora sve strano uvek da pokvari, može i da oplodi. Ukoliko postoji prava mera i puna svest pojedinca i naroda. Starac Pajsije je govorio da nema duhovnog proleća bez duhovne zime. Moramo dobro ozepsti od te pomodne tuđinštine, da bismo se ogrejali u duhovnom proleću. Tek tada je moguće plodonositi.

Zašto je na udaru globalizacije kulturno i duhovno blago?

– Mi živimo u doba neoliberalnog kolonijalizma. Utopiti se u veliko globalno selo znači pristati na potrošački stil života, prepustiti se ekstremnom hedonizmu i negovanju načina života kao oblika zabave. Globalizacija sputava i sužava prostor slobode izbora nametanjem tzv. stručnog autoriteta. Kao i da smo uvek išli u korak sa velikim kulturnim tokovima, a često i prednjačili. Ipak verujem u mladost, koja ima snagu da menja. I da ćemo, uprkos svemu, odoleti. Mi moramo da oslušnemo i zapratimo zvuk koji je ostao za našim precima. To je zvuk velikog naciona koji je u simfoniji sa Crkvom.

U kakvom je povratnom odnosu obespravljenost Srba na Kosovu i Metohiji sa vekovnom gradnjom i opstankom manastira, crkava i drugih svetinja na ovoj srpskoj teritoriji?

– Već ste i samo formulacijom pitanja dali odgovor: vekovima nas gone i ruše nam, a mi vekovima opstajemo i gradimo. Možda nam stari spisi mogu dati odgovor koji tražimo. Poput „Legende o mladiću“ koji je zaustavio suludu zamisao Jašar-paše Džinića i spasio lipljansku crkvu od rušenja tako što je, za sat vremena, u zubima doneo sedam oka eksera (Crnjanski kaže bisera), trčeći od Lipljana do Prištine i nazad. On je imao viziju Crkve koja će ga nadživeti i koja je vrednija od njegovog života. Izvršio neostvarivo. I ostala je crkva. I ekseri se pretopili u bisere. To hrabro momče projavljuje se i danas, u Nikoli Periću iz Gojbulje, Nikoli Periću iz Zebinca, majka Jefki Ljakić iz Prizrena, Dragici i Poljki (sada mati Teoktisti) iz Đakovice. Slava Boga se projavljuje u nemoći. U ljubavi i slobodi. To su te nevidljive niti, mali veliki ljudi iz naroda rešeni da sačuvaju svoje, po cenu života. To moramo da osvestimo, to da prizovemo, tu da se inspirišemo.

Šta mislite o Kosovskom mitu u ovom veku, koji podrazumeva žrtvu i moralni princip?

– Pre bih govorila o Kosovskom zavetu. Mislim da i u novom veku i u svakom budućem veku neće prestati ljubav, žrtva, stradanje. I nada u vaskrsenje. Najzad, u mom nekom najintimnijem doživljaju sveta i vremena, Kosovski zavet je umeće da vidimo trijimf slobode nad ropstvom, ljubavi nad smrću, večnog nad prolaznim. Podsećanje da u strasti svoje zemaljske žetve ne zaboravimo da ostavimo makar jedno zdravo zrno koje će proklijati za nama.

Šta je važno u borbi protiv uništavanja i pokušaja prisvajanja srpske baštine na Kosovu i Metohiji?

– Mislim da je najvažnije, osim naravno, zalaganja kroz institucije, pre svega naše prisustvo, živo, liturgijsko prisustvo na Kosmetu. Možda čak stvaranje korpusa naučno-istraživačkih tema koje bi obuhvatile sve vidove naučno-istraživačkog rada, pre svega mladih, operedeljenih za nauku – kroz master i doktorske radove. Istraživati, produbljivati, osvetljavati, dati novi naučni doprinos i tako istinski baštiniti naše materijalno i duhovno nasleđe. Možda i kroz otvaranje više kulturnih centara u srpskim sredinama. Svaka stopa na Kosmetu je istorija: srpske pravoslavne svetinje – crkve, manastiri, dvorci srpske vlastele, mostovi i kule, ostaci tvrđava i razvaline starih gradova, ali i naša grobljišta, često skrnavljena i zatirana – sve to svedoči o našem vekovnom prisustvu na Kosmetu. O tome treba da se podrobno uči u školi i da to bude strateški cilj.

Autor: Slavica Đukić

Izvor: Jedistvo

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: