DOČEKUŠA

Sakriveni iza kakvog grma, on i druga deca iz kraja bacali su busenje na maloumnog čoveka, koga su zvali Dočekuša.

Usled ratnih dejstava u Hrvatskoj, Stojan je rodni grad na obali mora zamenio malim selom u brdima nadomak Banjaluke.

Ima ženu i troje nejačke dece. Smestio se u kući ženine rodbine. Posla nema, novca tek za nasušne potrebe.

„Živi se kako se mora, a ne kako želiš ili kako je trebalo da bude“, znao je reći.

Vremenom se prilagodio: umesto da upravlja brodom kao što je to nekad činio, čuva stado ovaca.

Dokon, sedeći kraj ovaca, Stojan se priseti detinjstva: sakriveni iza kakvog grma, on i druga deca iz kraja bacali su busenje na maloumnog čoveka, koga su zvali Dočekuša.

Uveče, Stojan zatvori ovce i krenu da obiđe babu.

Ona stavi kavu i poče da priča:

– U moje vrijeme, kod nas u Dalmaciji, bio neki malouman čovjek, a vrag će ga znati, možda se pretvarao, sakriven iza grmlja naskakao je na žene. Zvao se Dočekuša. Koja god žena da se vrati od ovaca, krava, on je povali iza šmrke.

– Baba, je li tata tvoj i djedov? – upita Stojan u šali.

– Jeste moj, ali djedov nije.

– Kako nije, baba?

– Nije. Njega je napravio Dočekuša.

Stojana obli hladan znoj, dok je nepomičan razgoračeno gledao u babu.

– Rodio ti se otac. Oči ni na me, ni na djeda, ni na oca moga, ni na njegovog, a o materi da i ne pričam. Vodim ga kad je imao sedam godina na pričešće u Crkvu. Sretnem njega. Majko moja šta ti je život. Pa on je Dočekušin. Šta bi dijete. Tako je kako je. Nemoj ovo nikom pričati. A, lakše mi sad kad sam ti rekla.

Stojan je pogleda i istrča iz kuće. Šta ti je život!? – bubnjalo mu je u glavi dok je unezveren trčao prema planini.