SVAĐA
Svađali smo se na sve načine, često inteligentno i fino kao i da nije svađa u pitanju. Svađa je bila naš stil življenja, prepoznatljiv.
Svađali smo se se stalno. Svađali i kada treba i kad ne treba, u kući i dvorištu i ponedeljkom i sredom… A nedeljom tek je bilo svečanih prazničnih svađa.
Svađali smo se glasno i tiho, svađali sa razlogom i bez razloga, svađali se kada su deca tu i kada nisu. Svađali bi se kada bih došao ranije s posla jer ručak još nije gotov a svađali bi se i kada bih došao kasnije, jer se ručak ohladio. Svađali smo se pre odlaska u kupovinu zato što je napravljen podugačak spisak a posle se svađali pri povratku iz kupovine jer je puno para potrošeno i na ono što nije na spisku. Bili smo majstori u svađanju.
Trideset godina smo aktivno pekli svađalački zanat tako da smo ga doveli skoro do savršenstva. Nismo se samo svađali kada nismo zajedno i jedva smo čekali da budemo skupa pa započnemo našu igru svađalicu u kojoj niko nije bio pobednik a svako bi od nas mislio da je on baš pobedio. A niko od nas dvoje nikada ne bi priznao da je on gubitnik. A bili smo to oboje. Svađali smo se na sve načine, kulturno, nekulturno, vulgarno, zajedljivo, podsmešljivo, provokativno, prostački… a često inteligentno i fino kao i da nije svađa u pitanju. Svađa je bila naš stil življenja, prepoznatljiv. Komšiluku naročito.
Mi smo toliko usavršili naš zanat da smo se mogli svađati i ćuteći. Pogledi su nam se svađali kada bi se susreli. Ruke bi se svađale kada bi se dotakle. Misli su nam se svađale kada bi usta zabolela. Bili smo najbolje svađalice na svetu kao što je Nole u tenisu. Mi smo bili u dublu.
Da smo ostali zajedno, verovatno bismo usavršili naš svađalački zanat da bismo se mogli svađati i na daljinu, telepatijom, bežično… Što ni Tesli ne bi palo na pamet. Možda je šteta što nismo ostali još malo zajedno da to usavršimo jer sada bismo se mogli i dalje svađati, makar ponekad, makar u želji, makar nedeljom ili blagdanom. Sada smo uskraćeni za naše veliko zadovoljstvo koje se zvalo SVAĐA.
Kome sada prija ova tišina? Iz oblaka umesto pljuska kiše pada tišina, kada sevaju munje, grmi tišina, ptice pevačice na grani ćute a daljinskom TV-a zaglavljeno je „mute“, radio više muzikom ne svira, košava više ne fijuče, miš zalepljen na lepku ne cijuče, u dvorištu ne laje kuče… Ništa više nije zvučno kao juče. I kako sada živeti sa tolikom tišinom. Čemu onda uši? Čemu onda jezik? Ćutanje je gore od svađe. Svađu možeš prekinuti a ćutanje ne možeš. Svađu možeš nastaviti sutra, a ćutanje je neprekidno. Svađu možeš sprečiti, a ćutanje ne možeš. Sa svađom smo živeli, a ne sa ćutanjem.
Trebalo je da ostaneš još samo da usavršimo to prokleto bežično daljinsko svađanje. Onda bi mi bilo svejedno gde si.
Onda bi ti bilo svejedno gde sam. Svađa bi nas spajala, živela.
Ovako, umrla je iznenada, naprečac, zatekla nas je nespremne. Da li smo i mi onda još živi? Nisam siguran…
P. S. Čuvajte svoju svađu, negujte svoju svađu, ne zapostavljajte je… neka traje, traje, traje…
Jer tišina će vam svakako doći, nezvana, jednog dana… Pre ili kasnije. Svima dođe.