Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

RAĐANJE GORDOSTI I NEZNANJA

Gospod je rekao: “Za svaku praznu reč koju reknu ljudi će dati odgovor” (Mt 12, 36), to jest za svaku suvišnu i praznu reč, a koliko tek je zlih i lažljivih reči!

 

Često sam se kajao zato što sam govorio, ali se nikad nisam kajao zato što sam ćutao! (Avva Arsenije)

praznu reč

Premudri Solomon u jednoj od svojih priča, rekao je: “U mnogim rečima ne biva bez greha” (Priče, 10, 19). Ovde je stvar ne samo u tome što nekontrolisani jezik obavezno dopušta greške i lapsuse, već još i u drugom – brbljanje je rađanje gordosti i neznanja.

Gord čovek je umno ograničen. Za njega se sva mudrost sveta nalazi zatvorena u njegovoj lobanji, pa on smatra svojim dugom da obradi i usreći ljude u okruženju bogatim darovima, razume se, ne zlatnim, već rečima. Gord čovek ne shvata da se iza granica njegovog malog i hvalisavog razuma prostire nepregledna oblast nevidljivog i nepoznatog, kao što je iza obale ostrvceta – okeanska pučina. Visoka kultura misli dolazi do granica samoodricanja, ne kao skepsa i agnosticizam, već kao realno sagledavanje svojih mogućnosti. Mudriji čovek će uvek opreznije koristiti reč, jer u tome on jasnije vidi svu slabost naših uopštavanja i zaključaka, svu ograničenost i netačnost informacija koju dobijamo. Zato on prvo razmišlja, pa tek kasnije govori, a pošto je misliti teže nego govoriti, onda je za razmišljanje i prethodnu proveru rasuđivanja potrebno vreme. Zato u razgovoru takav čovek pravi pauzu pre nego što odgovori, i uopšte se u razgovoru više trudi da sazna nešto novo, nego da razuverava drugoga.

Gordome čoveku se čini da nema šta da saznaje, on je siguran u nepogrešivost svojih mišljenja, on negoduje što mu se suprotstavljaju, i obično nastavlja da razvija svoju misao, čak ne trudeći da shvati sagovornika, svakog trenutka prekidajući ga. Obično kod takvih ljudi odsustvuje čvrsta logika. Oni ne streme njoj i čini im se da im njihova lična nadmoć, nadmoć nad drugima, daje pravo da govore autokratski. Ovde umesto logike mesto zauzima uverenost u svoju ispravnost, koja se izražava emotivno u nekom teatralnom tonu, tako da se čini kao da čovek recituje Brjusovljevu pesmu Asargado: “Ja sam vođa zemaljskih careva i car – Asargadon”.

Za razmišljanje, rekli smo, potrebno je vreme to jest – ćutanje. Reč izgovorena pre vremena liči na kiselo grožđe, koje ne sadrži ništa osim koma. Zato se opaža paradoks: ko mnogo misli – malo govori, ko malo misli – mnogo govori. Jedan čovek obrađuje reči kao metal. Drugi pušta reči kao mehure od sapunice, bez ikakvog truda: treba mu samo slamka i sapunska pena. Reč uopštava. Što sa većom informacijom čovek vlada, to mu je više vremena potrebno za njeno uopštavanje. A što manje zna, time mu je manje potrebno kočionih elemenata. Čovek koji mnogo i stalno priča, postepeno prestaje učiti da misli. Kod Krilova ima basna Dva bureta. Jedno se kotrlja kaldrmom tiho, zato što je do vrha napunjeno vinom, drugo tutnji zveckajući o kamenje jer je prazno. Ovu basnu brbljivci smatraju ličnom uvredom i, uopšte, slabo cene Krilova.

Već je Kant sa ironijom govorio: “Najveći izum 19. veka je umeće suditi o knjigama ne čitajući ih”. Brbljivac može ne samo da sudi o svemu, već da se spori i dokazuje, u potpunosti se oslanjajući se na svoju pronicljivost. Ako mu se činjenice suprotstavljaju, onda tim gore po činjenice… Kažu da je grof Hvostov, ne samo za svoja sredstva izdavao opširne zbornike svojih stihova, već ih je lično i kupovao.

Sve veliko završava se u ćutanju. Ćutanje je strahopoštovanje pred tajnom. Religija kao unutarnji život je oblast ćutanja, ali čak i u nauci – velikim otkrićima prethodilo je ćutanje. Njutn i Kepler provodili su usamljenički način života. Mendeljejev se sedmicama zaključavao u svome stanu i nikoga nije primao. Ajnštajn je govorio da je svoju teoriju stvarao ploveći čamcem po jezeru u samoći.

Ljudi koji su provodili svoj život u debatama i sporovima, u suštini, nisu stvarali ništa. U najboljem slučaju, mogli su postati popularizatori tuđih misli i ideja. Na to nam mogu ukazati i primeri antičkih filosofa, koji su se sastajali radi diskusija kod atinskog Akropolja ili su organizovali javne diskusije. Ipak, pitagorejci i platonisti učili su se ne samo govorenju, nego i ćutanju. I više od toga, kod pitagorejaca je trogodišnje ćutanje služilo kao obavezan uslov da se stupi u njihov savez.

Pametan čovek izbegava sporove. On shvata da su ideje aksiomatične (ontinomične), i čovek mora biti iznutra pripremljen da bi ih prihvatio. Mudar čovek razmišlja o rečima, a pričalica ih sipa kao pesak iz vreće. Već je drevni pesnik rekao: “Udar bubnja zaglušuje zvukove flaute, a krikovi petla – slavujevu pesmu”. Nećemo se upuštati u razmatranje, od čega je napravljen bubanj, a od čega flauta.

Mnogorečitost oduzima snagu kod molitve, lišava mišljenje usredsređenosti, koncetracije, nadima čovekovu dušu. Često nepromišljene reči i šale lišavaju ga prijatelja. Mnogorečitost pustoši dušu i, prema kazivanju Svetih Otaca, blagodat ostavlja takvog čoveka kao što golub odleće od skloništa gde se loži peć, da ne bi isprljao svoja krila čađu i garežom. A gubitak blagodati je najveći od svih gubitaka. Sveti oci govore: “Tihovanje sabira – a reči rastaču”. Tihovanje je tajna budućeg veka. U tihovanju dolazi do susreta duše s Bogom. Gospod je rekao: “Za svaku praznu reč koju reknu ljudi će dati odgovor” (Mt 12, 36), to jest za svaku suvišnu i praznu reč, a koliko je zlih i lažljivih reči u mnogoslovlju! Zato će kao tužilac čovekov na Strašnom sudu postati njegove sopstvene reči. Sveti Oci govore: “Ćuti o onome što ne znaš. Ne tvrdi ono u šta nisi uveren. A o onome što znaš govori kratko. Štaviše, med je ukusan u malim količinama, a u velikim izaziva mučninu.”

Kada bismo znali da nam se reči vraćaju, uopšteno govoreći, kao bumerang, shvatili bismo da čoveku nije dat samo jezik da bi mogao govoriti, već i usne da bi zadržale bujicu reči. Ćutanje je teško. Jedan od svetih kaže da nekoliko godina treba čoveku da bi se naučio govoriti. No nekoliko desetleća ja se učim ćutanju! I još nisam do kraja osvojio tu veštinu”.

Arhimandrit Rafail (Karelin)
Odlomak iz knjige „Tajna spasenja“

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: