KAD LJUBAV UMRE
Skupljam izgubljene mrvice nade. Podmukla tišina mi para uši. Mislim da moj bolni jecaj odzvanja daleko, tamo negde iza planina. Vrisnula bih, ali nemam glasa.
Sve u meni je mrtvo. Ja sam samo sena onoga što sam nekada bila. Sena devojke koju si ostavio one večeri.
Ta večer ostaće urezana u mom pamćenju zauvek kao nešto neizbrisivo, kao nešto što ostaje da boli u grudima čak i onda kada sve prođe i vreme donese zaborav. Boleće negde nesvesno taj prazan pogled i taj poslednji zagrljaj. Ono nesvesno u nama nikada ne iščezava, samo poprima boju neke bolne maglovite večnosti.
Kada si me pogledao očima stranca, znala sam da je sve gotovo. Znala sam da si zakucao na moja vrata, tada i nikada više. U tvojim očima više nisam pronašla čoveka koga sam volela i koji me voleo. Bio je to sada neki nepoznat, hladan, čovek surov. Gledao me, a više me nije video. Grlio me, a ni dotakao me nije. Zabolelo je jače od smrti. Volela bih da postoje reči koje taj bol mogu opisati, volela bih jer njihovo postojanje umanjilo bi veličinu bola. Najjača osećanja se ne mogu rečima opisati. Stajala sam nepomična, bleda pored tebe, kao da je život iščezavao iz mene polako. Osećala sam neopisivu težinu u grudima kao da su mi zabili mač u srce. Volela bih da sam mogla tada bilo šta da izustim. Moć govora te večeri bila mi je oduzeta. Zagrlio si me i rekao da ćeš zauvek biti tu za mene i da zaslužujem boljeg od tebe. Kraj se oseti i pre tih izgovorenih reči. Zaljubljeno srce ima tu moć da shvati ono neizrečeno. Ostala sam nema.
I ne znam koliko dana sam ležala dok su suze sustizale jedna drugu i borile se koja će biti brža. Sanjala sam te svake noći. U snovima sam krojila neki novi svet za nas, svet u kome smo zajedno, srećni. Želela sam da večno sanjam i nikada se ne probudim. Realnost me bolela više nego ikada pre. Prazan krevet. Slomljeno srce. Jastuk natopljen suzama. To je sve što sam imala. Svaki dan čekala sam noć pa da te opet vidim. Snovi su idealan način za beg od surove realnosti života. Ja sam uvek bila idealista, romantik i sanjar. Drugačije ne umem da obojim svoje postojanje.
U jednom trenutku rekla sebi da je dosta, da je vreme da nastavim dalje, bez tebe. Neka neobjašnjiva snaga se javila u meni. Izbrisala sam suze i ustala. Šteta je što se rane na srcu ne brišu tako lako kao suze sa lica. Šteta je što se rane ne brišu nikada. Znala sam da ti negde tamo ne patiš za mnom. Znala sam da nisi pustio nijednu suzu i zapitala sam se zašto bih onda to ja činila. Više ne. Zaboraviću te. Zaboraviću i našu pesmu. Ako je negde začujem neću se ni setiti da je bila naša.
Pitam se samo da li si ti već spalio pesme koje sam ti pisala. Da li si bacio poklone koje sam ti darovala? Da li si zaboravio sve trenutke radosti koje smo zajedno delili? Da, zaboravio si. Valjda je uvek žena ta koja više voli. Volela bih bar da znam da si me nekada voleo. Mada… više nije ni važno. Više ništa nije važno…