SPUST
Kroz zamagljeni prozor nazirali su se rojevi krupnih pahuljica. U toplom kupeu brzog voza za Maribor, jedan naspram drugog, sedela su samo dva putnika: nervozni debeljko i prosedi četrdesetogodišnjak.
I prvi i drugi krenuli su put snežnih planina na smučanje. Ljubav prema zimskim sportovima bila je glavna tema razgovora ove dvojice…
– Zimski sportovi, pogotovo skijanje, imaju svoje simpatizere. I žrtve – reče debeljko.
– Moj bivši direktor retko je odlazio na skijanje a i kad bi otišao, njegovo skijanje bivalo bi spektakularno. Bio bi to događaj sezone. Sećam se jednog zimskog popodneva pre desetak godina na Pohorju. Direktor je pokušao da se spusti niz skakaonicu. Našli su ga tek sutradan uveče planinari, deset kilometara istočno, u jednoj seoskoj kafani. Jadnik, pravdao se svojoj ženi da nikako nije uspeo da se zaustavi.
– Zašto jadnik? – ljubopitljivo će prosedi.
– Pa žena druga direktora je saznala da je u to vreme njegova sekretarica baš u tom selu provodila zimski odmor. Posle toga direktor je podneo ostavku – završi debeljko.
– Ja ću Vam ispričati priču koju sam, tu skoro, čuo od prijatelja iz mog nekadašnjeg preduzeća – poče debeljkov saputnik.
– Jedan kolega iz preduzeća rešio prošle godine da provede nekoliko dana na snegu, na Kopaoniku, zajedno sa ostalim članovima kolektiva. Kompletirao je smučarsku opremu, od skija preko naočara do pravcate skijaške kape. Naočari su bile posebno važne. On bi obično za vreme večere gledao sipmpatične gošće planinarskog doma da bi sutra pod punom skijaškom opremom naletao na njih. Tada bi se pravdao kako su mu se zamaglile naočari, kako je to nenamerno i tako je sklapao poznanstva sve dok se jednog dana zaista naočari ne zamagliše pa, umesto na jednu zavodljivu crnku, nalete na suprugu generalnog direktora. Bilo je to poslednje zimovanje dovitljivog kolege sa tim kolektivom – završi svoju priču prosedi.
– Budite spremni, stižemo u Maribor – čuo se kondukter.
– Pravo da Vam kažem jedva čekam da stanem na smučke – uzbuđeno prozbori debeljko. – Nego, dragi prijatelju, ćaskali smo sve vreme a nismo se upoznali!
Prosedi pruži ruku debeljku:
– Ja sam Marković, bivši direktor preduzeća „Reklamboj“…
– Nije moguće! Drago mi je, ja sam Simić, bivši službenik preduzeća „Reklamboj“ – nasmeja se debeljko.