Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ŠUMA

šuma

Zrno je u zemlji nevidljivo,
iz njega raste ogromno drvo.

Pogledajte ovo drveće,
ovo nebo – život i beskrajna lepota,
tu je poezija i neko šareno cveće,
uživa u lepoti njenih života.

Ako poveriš tajne moje vetru,
neću zameriti što ih je poverio drveću,
peva mu kada huji kroz zimu oštru,
hvali se da dobio je krošnju veću.

Slušajući šuštanje lišća,
nehotice počinjem razmišljati
da drveće pokušava nešto reći,
ispričati ono najdublje.

Hrastovi šumice šuškaju,
vrbe šapuću,
ovde je breza savila svoje grane,
čini se da sa svakim listom
odgovara čoveku na njegove zahteve.

Zajedno s njim cveta i ljudska duša,
steče mudrost i snagu,
nada se da najbolje tek dolazi,
nije li zato duša postala prostranija,
poput prolećnog neba.

Doći će vreme,
pasti će nežne latice,
sazreće plodovi znanja i dobrote,
na srcu njenom veliko breme.

Ah, žuta, tužna šuma,
komad sreće na zemlju pada,
ako zastanete, onda pod velikim drvetom,
znaj da od ljudi postoji večna trauma,
kako da se smeši tebi šuma sada?

Radije bih šuma bila nego ulica,
i zašto ljubav mora do nečega dovesti?

Da bi šuma postala poput knjige,
prvo ne smete gledati vrhove,
već saviti glavu i udubiti se u sitnice,
vraćam se u šumu da crne pustim brige,
radost mi se u duši ponovo budi,
mir i ljubav mi šumsko srce nudi.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: