Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

BRIGE I BRIGE…

Čime mogu biti izazvane tuga i depresija? Teretom grešnog života često neispoveđenih i neokajanih greha. Teško je hoditi s takvim teretom…

 

Čime mogu biti izazvane tuga i depresija? Teretom grešnog života često neispoveđenih i neokajanih greha. Teško je hoditi s takvim teretom. Jer savest, taj glas Božiji, govori iz svakog čoveka.

tuga depresija

Neka mlađa žena se obratila jednom poznatom psihoterapeutu sa žalbom na brigu i depresiju. Njena mladost je prošla veoma burno: veliki broj bludnih veza, neuspeo brak, razvod… Pri tom je ona bila vaspitavana u tradicionalnoj, patrijarhalnoj porodici, u kojoj su nastojali da joj usade (istina, bez uspeha) stroge moralne principe. Situacija je potpuno jasna: glas savesti i sramota zbog grešnog i razvratnog života raskrinkavaju ženu, a ona ne znajući kako da postupi, zapada u očajanje. Osim tuge nju muče strahovi. Čini joj se da se nešto mora desiti i da će sigurno biti kažnjena za grehe mladosti.

A šta joj savetuje doktor? On teši pacijentkinju rečima, da mladost i treba takva da bude – burna i vesela, i da ona ni zbog čega i ni pred kim nije kriva. On ne uklanja problem, već ga samo „zataškava“, tj. „premazuje bojom“, uljuljkavajući savest svojom zaštitom. Jasno je da će takvo „lečenje“ dati samo privremenu utehu. Problem, to jest teret ranijih grehova, ostaje. Ni glas savesti nije moguće sasvim prigušiti. I zaista, depresiju koja je izazvana sramotom zbog grehova, moguće je prevazići jedino pokajanjem i očišćenjem na ispovesti. Ako se čovek iskreno kaje, ispoveđeni greh postaje samo ružan san. Veoma je korisno ako dobijemo i neku epitimiju od sveštenika i, naravno, ako krenemo putem ispravke i borbe sa grehom. Stoji da je greh ispoveđen, ali njegove rušilačke posledice ostaju. Savest je, naravno, moguće prigušiti kao izvor koji su zasuli kamenjem i zalili betonom, ali će on pre ili kasnije svejedno izbiti na površinu.

Da rezimiramo ovu našu temu. Borba s tugom se vodi uz pomoć utvrđivanja vere u Boga i nade u Njega. Potrebno je da naučimo da primećujemo Njegova nebrojena dobročinstva u svom životu i da budemo zahvalni na njima. Borba s tom strašću predstvalja neprekidni napor. I to naš lični. Zbog toga što je „spasavanje davljenika – delo ruku njih samih“. Tuga i uninije su raslabljenost volje, a nju samo čovek može vaspitavati. Bog nas ne spašava bez nas samih. On nam šalje pomoć i sredstva, a mi treba da ih iskoristimo. Uzgred, na tu temu postoji i jedna poučna priča, takođe za davljenika. Kuća nekog čoveka se našla u zoni poplave. I gle, voda nadolazi sve više i više, a davljenik se premešta u potkrovlje. Međutim, on veruje da će ga Bog spasiti.

Unaokolo promiču u čamcima ljudi i viču mu: „Uskoči kod nas, mi ćemo te spasiti!“, a on im odlučno odgovara: „Ne, mene će Bog spasiti!“. Za to vreme nivo vode postaje sve viši… Čovek je sad već prešao na krov. Pored promiče i neki splav, ali on opet propušta priliku da se spasi, misleći da će ga Gospod izbaviti. Nesrećnik, sad već stojeći u vodi do guše, vidi veliku dasku kako pluta, ali i nju propušta misleći da će njemu Gospod pomoći na čudesan način. I na kraju čovek gine, a njegova duša dolazi Bogu na istinu. „Gospode, zbog čega me Ti nisi izbavio iz nevolje, kad sam ja tako istrajno verovao i tako se usrdno molio Tebi!“ I Bog mu odgovori: „Ja sam tri puta tebi slao sredstva za spasenje, a ti si sva tri puta odbio moju pomoć“.

Strasti tuge i uninija iako jesu bliske i međusobno srodne, ipak nisu jedno te isto.

Evo kako definiše i razotkriva greh tuge sveti Ignjatije (Brjančaninov): „To je ogorčenje, žalost, gubitak nade u Boga, sumnja u Božija obećanja, nezahvalnost Bogu za sve što se događa, malodušnost, netrpeljivost, odsustvo samoprekorevanja, žalost na bližnjega, roptanje, odricanje od podviga veoma teškog hrišćanskog života i skrivena namera da siđemo s njegovog poprišta.“ Odstupanje od bremena krsta – borbe sa strastima i grehom.

A evo nekih karakterističnih obeležja uninija: „Lenjost za svako dobro delo, naročito za molitvu. Zanemarivanje crkvenog molitvenog pravila. Gubljenje svesti o Bogu. Napuštanje kontinuirane molitve i dušekorisnog čitanja. Nepažnja i žurba u molitvi. Nemarnost. Izostajanje strahopoštovanja. Besposličenje. Suvišno umirivanje ploti snom, izležavanjem i negom svake vrste. Traženje spasenja bez žrtve. Prelazak s mesta na mesto u cilju izbegavanja poteškoća i odricanja. Česte šetnje i posete prijatelja. Praznoslovlje. Bogohulne izjave. Zanemarivanje metanija i ostalih telesnih podviga. Zaboravljanje svojih grehova. Zaboravljanje Hristovih zapovesti. Nemar. Zanos. Gubljenje straha Božijeg. Jarost. Bezosećajnost. Očajanje.

Preuzeto iz knjige „Pravoslavna asketika za mirjane“

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: