Zašto žene nose marame u crkvi?

PONAŠANJE PO BIBLIJI

Da li devojke i žene treba da nose marame kad odlaze u crkvu? Apostoli kažu da svaka žena koja se gologlava (tj. nepokrivene glave) moli Bogu ili prorokuje, sramoteći glavu svoju.

Pitanje da li ženske osobe treba da nose maramu tokom posete crkvi nema sumnje zasnovano je na rečima svetog apostola Pavla koji poučavajući korintske hrišćane piše između ostalog:

„Svaka žena koja se gologlava moli Bogu ili prorokuje, sramoti glavu svoju; jer je jedno isto kao da je ošišana. Jer ako se žena ne pokriva, neka se i šiša; ako li je stidno ženi šišati se ili brijati se, neka se pokriva“ (I Kor. 11,5-6);

da bi posle dužeg razmatranja tog pitanja, apelujući na svest samih hrišćana svoga doba, dodao:

„Sami u sebi sudite: je li lijepo da se žena gologlava moli Bogu?“ (I Kor. 11, 13).

Iz ove zadnje rečenice, više je nego očigledno da, po apostolu Pavlu, „nije lepo da se žena gologlava moli Bogu“.

A zašto? pokazaće analiza gore navedenih stihova.

Već u trećem stihu ove 11. glave, apostol Pavle govori o božanskom redu i poretku u Crkvi Hristovoj, gde se jasno vidi gde je čije mesto.

„Hoću da znate da je svakom mužu glava Hristos; a muž je glava ženi; a Bog je glava Hristu“.

Zato, po tumačenju svetog Nikodima Agiorita, kada sveti Apostol kaže da „svaka žena koja se gologlava (tj. nepokrivene glave) moli Bogu ili prorokuje, sramoti glavu svoju“, znači da ona time narušava bogoustanovljeni poredak i sramoti muža svoga.

Jer time pokazuje da se njena glava, tj. njen muž, odrekao svoje vlasti nad njom, vlasti koja mu je poverena od Boga.

Otkrivanjem svoje glave na molitvi i u crkvi žena pokazuje da nije više pod vlašću svoga muža, nego da ona vlada njime.

Pored toga prenosnog značenja, koje se odnosi na njenog muža, žena koja se moli gologlava, i bukvalno sramoti glavu svoju, jer prema njoj pokazuje takvu „nedoličnost“.

Ona praktikuje nešto što je, po merilima onoga vremena, značilo da pokušava da prigrabi sebi onu ulogu koja pripada njenome mužu.

Međutim, Apostol hoće da svako ostane na onom mestu i onoj ulozi koju mu je Tvorac namenio i odredio.

Poredak u koji je božanska Mudrost postavila lica i stvari svakako je najbolji i naj priličniji. Svaki pokušaj da prestupimo i narušimo taj ustanovljeni poredak, ravan je pokušaju stvaranja nereda i haosa.

Apostol pokazuje rečima: „Jer je jedno isto kao i ošišana“, što je za žene onoga vremena, nema sumnje, bila velika sramota.

„Kod Grka i neznabožacau ono vreme šišane su robinje, a kod Jevreja – žene osuđene za preljubu“ (Trembela).

I kao što je ošišana ili obrijana žena svagda i svuda izložena ruglu i sramoti, isto tako je sramotno i ružno za nju svagda i svuda da se pojavljuje gologlava.

Reči pak šestog stiha: „Jer ako se žena ne pokriva, neka se i šiša; ako li je stidno ženi šišati se ili brijati se, neka se pokriva“, nikako ne znači davanje prava na izbor: ili marama, ili šišanje, kako bi mnogi hteli danas da shvate, kada je uveliko ušla i među hrišćane moda da se žene šišaju i seku kosu svoju.

Ovim pak rečima, sveti Pavle, nema sumnje želi samo da još jače naglasi ono što je rekao u prethodnom stihu. Ovde se više nego očigledno projavljuje negodovanje svetog Apostola, kao da kaže:

Ako vi, žene, imate toliku bestidnost da dozvolite sebi prvi korak, tj. da se pokazujete gologlave na skupovima kao i muževi, onda učinite i drugi korak – dolazite ošišane, kao i oni.

To nikako ne znači savet i blagoslov da žene mogu da se šišaju i seku kosu svoju, nego upravo odvraćanje od toga, kao od nečega što je „veoma sramotno“.

Samim tim, sveti Alostol još jednom potvrđuje svoje gledište da se žene „pokrivene glave“ mole Bogu i dolaze na javne skupove.

Sve što je ovde rečeno, nema sumnje odnosi se na „žene“ kao ženski pol, a ne samo na „one koje imaju muževe“, te sve ovo važi i za devojke, kao što je i u vašem pitanju postavljeno.

Pitanje marame u hramu na molitvi ne treba shvatiti formalistički i farisejski, nego suštinski.

A to znači da celokupno odevanje ženskog sveta treba da je u skladu sa hrišćanskim učenjem o skromnosti i čednosti u odevanju, o unutrašnjem ukrašavanju (vrlinama) a ne spoljašnjim nakitima.

Ništa neće vredeti marama na glavi, ako je ostali deo odeće nepriličan. To može samo još više pokazati žensku bestidnost, i još veću sablazan izazivati kod ljudi, što upravo apostol Pavle navedenim svojim savetima i rečima želi da spreči.

Naše vreme je opterećeno mnogim izumima mode, pa se načinom odevanja želi postići potpuno suprotno onome čemu je odeća namenjena.

U mesto da odelo bude „pokrivalo naše sramote“, današnji način odevanja služi upravo isticanju onoga što bi trebalo da pokriva.

Kao da smo zaboravili na opomenu datu još u Starom Zavetu:

„Žena da ne nosi muškoga odela niti čovek da se oblači u ženske haljine, jer je GAD pred Gospodom Bogom tvojim ko god tako čini“ (U Mojs. 22,5).

Neka bi ovaj kratki odgovor poslužio hristoljubivim majkama i sestrama kao povod da svoj život u celini, pa i način odevanja usklade sa celokupnim moralnim zakonom Pravoslavne Crkve, koji nam je predat od samoga Gospoda Isusa Hrista,a posvedočen svetim Apostolima i vekovnom praksom života Crkve.

Ne treba zazirati od pogleda i mišljenja „drugih“ kako će i šta o nama misliti ako budemo u životu i odevanju sledovali učenju Crkve, a ne modi savremenoga sveta.

Ne idimo onim putem kojim „svi idu“, jer mnogo je onih koji idu širokim putem koji vodi u propast.

Neka za nas bude najvažnije šta Bog o nama misli, i kako On o našim postupcima sudi.