SASVIM OBIČAN DAN
Izlazak na vazduh uvek je olakšanje, a ovakva situacija već toliko puta uvežbavana da ovo ostaje jedan sasvim običan dan u tvom životu.
Februar bi trebalo ukinuti kao višak, vremenski implant u kome ništa ne počinje i ništa se ne završava, čak ni naleti košave koji su te probudili u gluvo doba. Povijanje granja i senke koje je pravilo na tavanici, mnogo pre svitanja kada si obično budna zimi, u iščekivanju prvih zvukova saobraćaja i ulice, ako izuzmeš povremeni pijani krik koji preseče noć i uplaši te.
Da, odmah priznaj da si plašljiva i da te strah naterao da ustaneš i proveriš da li su došli, da li su u krevetima ili zure u kompjutere i bune se kad im kažeš da ugase i legnu. Bili su tu, dobro, neće ih produvati ovaj grozni vetar na koji se nikada nisi navikla iako si ovde rođena, u ovom gradu koji te ne voli. O tome ćemo kad svane. Sad, vrati se u krevet, žmuri i pokušaj da ne misliš, spavaj, spavaj, inače ćeš sutra celog dana biti umorna. Reći ćeš kako si stalno umorna, da ne možeš da se setiš vremena kada nisi bila, toliko je davno…spavaj sada molim te, sve je u redu, svetla su pogašena, oni su tu, još tvoji i dobri, ima četiri sata do svitanja, a cela dva dok prvi autobus ne zaškripi ispod prozora, spavaj i sačekaj da počne još jedan običan dan.
Hoćeš sada da analiziraš šta si sanjala? Ukoliko se setiš, a nije potrebno, sve su to izmešane slike u koloru, snovi su dosadni kad ih prepričavaš drugima, zato odavno to ne radiš, ponekad, ako je lep, veoma lep, nastojiš da ga proživiš još jednom kad se probudiš. Najčešće je to san o vremenu kada si bila mlada i zaljubljena, trčala da ga sretneš, sačekaš negde i iznenadiš, grlio te i voleo i obećavao ti najlepši život, evo ga pored tebe, još spava lenjo iščekujući da čuje lupkanje posuđa u kuhinji, što tiše, da ne probudiš decu. Ne možeš reći da te je izneverio, osim što je ostario, ali i ti si, nije ti obećavao više od onoga što je pružio. Još imate zajedničkih snova i …ali nećemo o njemu, ovo je priča o tvome danu koji uvek započinje kuhinjom.
Nije ti teško, naročito ako si prethodne večeri bila disciplinovana i ostavila sve uredno. Taj red kome robuješ, kome te je majka naučila, koji je sastavni deo tvoga bića, šta hoćeš da njime postigneš? Misliš da je to red kojim pokoravaš vasionu, sudbinu, vreme koje otiče kroz prste, svoje promašaje i razočaranja? Da sve obrišeš i utešiš samu sebe ako je sve uredno? Ne preterano, naravno, učili su te kako je svako preterivanje štetno, ali to uredno jutro kojim počinje dan, to su zapravo tvoja prva sećanja na jutra sa majkom jer otac je uvek rano odlazio na posao, a ona strpljivo čekala da se sama probudi njena mala devojčica, šta li je radila u međuvremenu otkad zatvori vrata za mužem u rano zimsko jutro kao ovo, dok se ne probudiš, da li je čitala, pila kafu, vraćala se u krevet pored tebe, mislila kao i ti nekada da je lep život pred njom jer imala je dom, dete i muža. Sećaš se te vaše prve garsonjere u centru grada, ulice nisu bile zatrpane automobilima i psećim izmetom već se hodalo slobodno i svet je bio ogroman za tvoj sićušni korak od kuće do parka ili tramvajske stanice. Sećaš se ili misliš da se sećaš svoje šake u njenoj ruci, ili su to ruke tvoje dece koje si držala čvrsto, u stalnom strahu da im se nešto ne desi, da ne istrče ili se spotaknu, mora biti da si u ranom detinjstvu naučila da budeš i ćerka i majka istovremeno, negde je već kucao mehanizam svih prošlih generacija koje su od tebe tražile isto, budi dobra, voli druge i oni će voleti tebe.
I sad spremaš doručak i slažeš na tanjire i poslužavnike, mehanički ali bez ljutnje, naviknuta da ne remetiš red života i red na koji si ih sama navikla, a kad ti dosadi i osetiš se toliko izneverenom da postane nepodnošljivo, onda vičeš na njih i govoriš im kako su svaku granicu prešli, bez potrebe, ti si sve postavila tako kako jeste.
Jutro je mutno, bez sunca koje se verovatno čitavog dana neće probiti kroz koprenu koju rešeta košava, treba pregurati februar, onda je sve nekako lakše. Nisi volela vetar ni kao dete, ako bi te baš dobro izduvao imala si nešto slično groznici, osećala trnce u očima i gledala da se zavučeš u neki ćošak i čitaš. Najjača košava koju pamtiš bila je jednog februarskog dana u Novom Sadu kuda ste se zaputili kod tvoga ujaka, kolima koja je uvek vozio samo otac, ništa nije narušavalo njegovu čvrstu balkansku hijerarhiju. Vetar je zanosio kola na drumu, a u centru Novog Sada, u ujakovom stanu čiji su prozori gledali na Katedralu i trg na kome se novo veliko pozorište tek gradilo, prozori su ječali od vetra. Dok su oni razgovarali, opet si pobegla u ugao sa knjigama, ti si jedina imala pravo da uđeš u ujakovu radnu sobu i preturaš po knjigama, otvaraš njegove staklene ormane sa blagom koje je čuvao, govorio je –za tebe, iako ti tada ništa nije značilo, neke stare knjige koje te nisu privlačile, tražila si nove, sa zlatotiskom i u čvrstom povezu, uzimala nasumce i čitala samo prvih nekoliko redova.Sve njegove knjige bile su ozbiljne, teško razumljive, dugo, vrlo dugo nisi razumevala šta uopšte znači „Luča mikrokozma“, a on je baš tu knjigu imao često na radnom stolu, pored dva naliv pera, pepeljare i otvorene sveske u koju je nešto beležio, ili na belinama svojih knjiga, zanet i zamišljen nad svojim poetom kome je posvetio čitav život, ne ženeći se, nemajući poroda i ostarivši sam i razočaran. Ali tog davnog dana bio je sredovečan, jak i samouveren, kuvao je kafu u svojoj momačkoj kuhinji, smejao se i tresao svojom gustom, čistom kosom, malo prosedom, na stolu je uvek bio šah i započeta partija, tabla gurnuta u stranu dok je razgovarao sa sestrom i zetom. Posle ste otišli na ručak u najveći i jedini hotel u centru grada i bilo ti je dosadno, a vetar je i dalje duvao neverovatnom snagom, obarajući na ulici lakonoge devojke i zanoseći stubove u tvojoj mašti koja se tek spremala da postane pisac. Otac se ljutio na ujaka zbog uticaja koji je imao na tebe, šta ima ona da se zaluđuje pisanjem i knjigama, sve su to gluposti i od toga se ne živi. A vas troje, mama, ujak i ti, zaverenički ste se smeškali i verovali da ako nešto mnogo, zaista mnogo voliš, otvara ti se svet koji niko ne može da ti oduzme. Ili je baš to kazna koju si dobila za neposlušnost? Da ostaneš zarobljena u svom svetu kao u izlogu, da sve vidiš a ništa ne možeš da uzmeš?
Kada si nedavno, ubedivši sebe da je Nova godina pravi razlog, temeljno sređivala biblioteku, našla si jednu knjigu o Njegošu na koju si zaboravila. Žuti, skoro trošni papir i njegov potpis na knjizi, kao da ti šalje pozdrav, kao da zna koliko često misliš na njega. A ovako je bilo-prošle su godine u kojima je još mogao da se oženi, da li nije hteo ili bio veoma razočaran u neku ženu koja ga je izneverila, ti to nisi mogla znati, verovatno se poverio sestri, ali ne do kraja. Došle su godine bolesti i bio je sam. Kada si se udala i dobila decu, zvali ste ga i nagovarali da pređe bliže vama, kako je mogao, sve njegovo bilo je tamo, prijatelji, uspomene, knjige, život. I nije hteo da vas opterećuje svojim slabostima i mušicama starosti, kako je govorio. Jednom, samo jednom si mu se požalila zbog neke uvrede koja ti je nanesena, a on ti je napisao pismo, rukom i nalivperom od koga nikad nije odustao, na finom presavijenom peliru, da paziš u životu samo na dve stvari – decu i svoj rad, to je jedino što je važno, a nas starce nemoj ni prevaspitavati ni pokušavati da menjaš, to ti je jalov posao. Tako je napisao i zaboravio da javi šta je sa njim, kako se uplašio nemoći i siromaštva koje je bilo tu, sa ponižavajuće malom penzijom za nekadašnjeg profesora književnosti, pa je sa gotovo nepoznatima sklopio ugovor o doživotnom izdržavanju i oni su mu dodavali neku sumicu na penziju-koliko za lekove, tako se dogovorio- a onda čitavih nedelju dana zaboravili da vam jave da je umro, mislili ste da je dobro i da je pobegao u svoje crnogorsko utočište da porazgovara sa svojim poetom, a on produžio taj razgovor za večnost, negde iznad Lovćena o kome je maštao čitavog života u ravnici. I sve te knjige, prva izdanja, retka izdanja za kojima je tragao, sve je rasprodato ili sklonjeno tokom tih strašnih nedelju dana dok ste mu uzalud telefonirali, ne znajući da je stan ispražnjen neverovatnom brzinom i prodat, a sve njegove stvari obeležene kao bezvredne, ko zna gde bačene, sve zbog onih nekoliko kutija lekova za koje nije bila dovoljna njegova penzija i nikad niste saznali zbog čega je tako uradio i kako je mogao verovati ljudima koji su obični trgovci i zašto nije pozvao vas i da li je pomislio da nemate vremena za njega, a ti si mu pisala baš te nedelje dok se raskućivao njegov stan i njegovo telo već bilo kremirano jer je on tako hteo, nikada nije mogao da podnese misao o sanduku i prvoj noći u grobu…
…da ti kažem, ako ti ovako započinješ ovaj dan, i ako ti je košava asocijacija na ujakovu smrt, nećeš dogurati dalje od ordinacije psihijatra. A oni nemaju vremena za razgovor, mnogo je pacijenata, postave dva-tri pitanja i uvale ti recept za lek koji se plaća. Ako to hoćeš, na dobrom si putu. Da, znam da si ga mnogo volela i još uvek čezneš da on bude ponosan na tebe zato što si istrajala i nisi se, uprkos svemu, odrekla onog što jesi, ali imaš previše godina da bi se dokazivala i pokušavala da budeš bilo čija devojčica, tražiš utehu, to je sve.
Tišinu tvojih sećanja prekida zvuk televizora koji on uključuje čim ustane, da ne propusti neku veoma važnu vest ili novo istorijsko saopštenje koje će se preliti pravo u sobu, upasti vam u tanjire i u mozak koji bi do sada trebalo da bude već sasvim ispran od tolikih vesti i istorijskih trenutaka tokom ovih, ne smeš ni sebi da priznaš koliko, godina koje su vam oteli od života.
A počeli ste lepo, bezbrižno, deca su se rodila jedno za drugim dok ste opremali stan, kupovali mala, ali nova kola, putovali sa bebama u nosiljci na more i planinu, voleli se i verovali da takav život zaslužujete. Kada bi trebalo da odrediš jedan od najsrećnijih dana svog života bio bi to martovski dan u Dubrovniku, da budemo sasvim precizni, tvoj dvadesetšesti rođendan, sedela si na Porporeli i držala u naručju petomesečnog sina, podigla ga iznad lica i naočara za sunce u kosi, a on te je tako uhvatio objektivom, srećnu, lepu i mladu zauvek. Posle su granatirali dubrovačke zidine i svi su se zgražali, bar oni koji su ostali normalni, do danas, posle svega u još dubljoj neizvesnosti o kojoj ne želiš da razmišljaš ovog jutra, moliš ga da utiša televizor jer ne čujete jedno drugo od glasa smrtno ozbiljnog spikera koji je takođe ostario za ovih dvadeset i nešto godina, dobro je još živ od svih loših i dramatičnih vesti koje je pročitao.
Sada dolazi najbolji deo jutra, dok se preslišavate koliko još novca ima do sledeće isplate nekog honorara ili njegove plate koja je uvek neizvesna. Naučili ste da se oko novca ne raspravljate iz jednostavnog razloga što ga nikad nema dovoljno, ni blizu koliko je potrebno, pa je taj problem rešen tako što ti raspoređuješ izdatke. Vrlo rado bi ustupila tu počast. Dok si o svemu razmišljala, izgoreo je hleb u tosteru, stavila si nove kriške, a ove crne bacila u đubre sa izvesnom grižom savesti, iako hleba ima dovoljno i novca da se kupi. Ne možeš da zaboraviš kako si učila da mesiš hleb i čitavu godinu to svakodnevno radila. Sad bi ti deca rekla, daj bre mama, prestani sa tim tvojim pričama, pa cela Srbija je mesila hleb godinu dana nisi samo ti, ali šta oni znaju o tome kada su bili u pelenama, za njih se tražilo mleko po beogradskim prodavnicama, stajalo u redovima od pet ujutru po zimi, hladnoći, zbog one jedne kese razvodnjenog plavkastog mleka sa kojom si trčala kući da ga skuvaš i da ne pokipi. Sad sipaš trajno mleko iz tetrapaka u kafu, nosiš i njemu koji lenjo ustaje sa uobičajenim komentarima da je loše spavao, svi ti lekovi koje pije…ali ne slušaš ga već iz sredine svojih misli koje su se rojile dok si stajala sama u kuhinji kažeš kako ti se sestra nije javila više od mesec dana, jutros ti se čini da je negde tamo čitava vojska lica koja više nećeš videti, izgubljeni, asimilovani u Kanadi, Americi, Australiji, oni koje si volela i družila se sa njima u mladosti, sada su samo bleda sećanja u mutnim jutrima kada si predugo sama dok svi još spavaju. Uvek si ustajala prva zbog tog komada tišine nenačetog dana, kada su misli slobodne sve dok on ne uključi televizor da čuje vesti. Ustaju jedno po jedno, tri puta se otvara fružider i ponavlja isto pitanje-šta ima da se jede-nisi kupila banane-ova kafa ne valja i nemoj je više kupovati-kupite sami šta vam treba, možda je bolja nes kafa sa buvljaka- dok on pojačava televizor da bi čuo šta se desilo sa avionom dvomotorcem koji se juče srušio u Paragvaju. Kakofonija glasova i jutarnje buke pruža ti osećaj sigurnosti i sreće, da, sreće koju oni napolju ne mogu da ti uzmu, sve je u redu i svi ste na broju, trenutak pre nego što će deca odlepršati u svoje živote, ali ovog jutra svi su još tu, sa televizorom koji je prešao na izveštaj sa konferencije za štampu na kojoj su ponovo izrečena istorijska saopštenja, dok si ti sklanjala šolje i tanjire, nosila ih u sudoperu i gledala šta treba dokupiti za ručak u uvek polupraznom frižideru. Ti jesi svih ovih godina bila tu, da dodaš i podsetiš, ispratiš i dočekaš. Da li si sama izabrala takav život ili su ti ga nametnuli, nikad nećeš moći sa sigurnošću da kažeš.
Gledaš na sat i spremaš se da izađeš jer si zakazala još jedan (koji po redu za sve ove godine?) sastanak sa osobom koja može da ti pomogne. Može, ali neće da ne bi ugrozio svoj položaj i sigurnost koju ima. I tako ulaziš u autobus kao poslušni vojnik koji izvršava komande, znaš da treba još jednom pokušati, u autobusu proveravaš mobilni telefon da nije slučajno porukom otkazao, nadaš se da bi mogla biti lišena ovog poniženja, ali sama si tražila da se vidite i sad treba izdržati, uzeti malo vazduha ispred vrata njegove kancelarije, pokucati i ući, opušteno, mirno, sa izvesnim autoritetom godina u koje si stigla. Ali one nisu od pomoći, samo te više ne odmeravaju, sada se smeškaju već unapred znajući šta će ti reći, ne, ne, mi znamo (zašto mi kad je on jedina osoba sa kojom razgovaraš, ali valjda im je lakše u prvom licu množine, manja je griža savesti ukoliko je uopšte imaju), dakle oni znaju i prate sve što si radila, ali situacija je sada takva da apsolutno nema prostora za angažovanje bilo koga sa strane, honorari se ne isplaćuju već dugo, vi to već znate, govori ti cinično, siguran da ćeš brzo ustati i otići glupavo mu se zahvaljujući na vremenu koje ti je posvetio, čovek ogromnog trbuha i krezavog osmeha koji bi morao biti već u penziji, ali ne propušta na vratima da te još jednom uvredi, kazni zbog toga što si dolazila, tobož nevešto nagađajući da si i ti tu negde, pred penzijom, ne, odgovaraš mu gledajući ga u one vodnjikave oči isprane viskijem, ne, imam još petnaest godina do tada, ali ne kažeš i ne znam šta bih sa njima, to ne, nikada u ovakvim prilikama kada se stidiš svojih pokušaja da se negde udeneš. Nije te ponudio kafom, ni čašom vode, naglašavajući time kako si u prolazu, možda je samo mahnuo u pravcu stolice na koju si sela i pokušala da objasniš kako si tu već radila u dva navrata, honorarno, na poslovima za koje si se školovala i objavila knjige o tome, nije te slušao, imajući već spremljene argumente i odgovore, ali nisi odustajala, ti ni sada ne očekuješ više od honorarnog angažovanja, rekli su ti kako je potrebna pomoć za sređivanje arhive i… Izlazak na vazduh uvek je olakšanje, a ovakva situacija već toliko puta uvežbavana da ovo ostaje jedan sasvim običan dan u tvom životu, nekada si plakala kad te ovako oteraju, potom dugo bila besna, ljuta na sebe i kivna na njih, sada rezignirana mirno hodaš uz Višnjićevu pored turbeta koje renoviraju, mora da je davni vladalac ovih prostora izabrao ovo mesto zbog pogleda na Dunav, ovde je velika književnica tražila i videla pojas puste svetlosti, ali sunce još nije probilo oblake februarskog dana, zadihala si se uzbrdo, staješ malo da se pribereš i razmišljaš o banalnostima, to je već uvežbani trik preživljavanja, ne analiziraš razgovor koji se upravo završio, naučila si da se bar toliko zaštitiš. Park je renoviran, nove klupe prazne, samo neka studentarija sedi sa đonovima na sedištima i siroti Dositej koga golubovi uneređuju već decenijama gleda sve ovo oko sebe. Vade staro drveće i na ista mesta udevaju mladice koje povija košava i koje će psi lomiti već za nekoliko dana, ali večeras će u gradskim vestima objašnjavati kako je to neophodno i staro drveće bilo je trulo…možda jeste, stajalo je ovde još dok si studirala i danas je staro i trulo. Još nekoliko nedelja i procvetalo bi, razlio bi se behar beogradskim ulicama kao mlada krv venama onog ko se nada, zgusnili bi se mirisi i vazduh postao težak od polena, zaboravljenog pulsa obnavljanja života koji se opire destrukciji, mislima koje su sve teže. Prošlog proleća videla si behar u svoj njegovoj lepoti putjući drumovima Srbije prema jugu. Posle mnogo godina videla si svoju zemlju onakvom kakva je danas, zapuštena i nevoljena, sa zapraloženim njivama i posečenim šumama, razlivenim rečnim koritima i blatnjavim potocima koji posle dve velike kiše postaju bujica. Negde pored druma stajao je ljubičasti rascvetali šljivik, pored naherene polutrule ograde od pruća opletene davno umrlom rukom. Na tom pustom prostoru svetlosti i beznađa stajale su iscvetale šljive, lepota koju malo ko vidi, tako kratkotrajna i krhka, lepota koju oko zaboravi već sledećeg trenutka dok autobus prolazi pored pustog sela u kome više ni psi ne laju. Plakalo ti se od tih prizora, od autobuskih stanica sa naherenim betonskim krovovima i peronima na kojima niko ne stoji, od predgrađa slupanih od lima i kartona, od dvorišta bez cveća i voćnjaka koje niko ne orezuje, a bio je to jedna poseban, neobičan dan u tvom životu, dan kada si posle mnogo godina videla svoju zemlju iz koje se beži i pogled okreće na drugu stranu, ka dalekim horizontima koji najčešće ne donose spas.
Naučila si da mirno prolaziš pored zgrade Fakulteta. Znajući da nikad nećeš ni zaboraviti ni oprostiti. Isprva nisi mogla ni da prođeš tom ulicom, ne laži, isprva nisi mogla ni da izađeš iz kuće. Danima si bila u četiri zida, ispraćala decu u školu i njega na posao, ostajala sa uključenim radiom i svom silom kućnih poslova koji su te zavaravali da je dan ispunjen i da je sve u redu, desilo ti se što i mnogima, koliki su izbacivani, prozivani, osuđivani za ono što nisu uradili, nisi ni prva ni poslednja. Glupo je to što si uradila, oni su te izbacili a ti si sebe kažnjavala zatvarajući se u kuću, gledajući filmove sa decom, ubeđujući sebe kako je najvažnije da budeš pored njih. Propustila si godine, godišnja doba, pozorišne predstave, slave i posete, šetnje i redove, pijace i književne večeri, sve je to prolazilo bez tebe. A oni su živeli svoje živote, bez ideje gde si i šta radiš, od čega živiš. Možda te je to najviše mučilo, što niko nije pitao – od čega sada živi? Kao da je najprirodnija stvar na svetu ostati bez radnog mesta, otići kući i živeti dalje bez problema. Kasnije, mnogo kasnije kada si ponovo mogla da ih gledaš na otvaranjima izložbi, predstavljanjima njihovih knjiga, javnim predavanjima koja su držali puni samouverenosti i iskustva, smešili su ti se, gledali te u oči, raspitivali se kako su deca, mirno i srdačno, podrazumevajući da si preživela, kao i druge njihove žrtve za koje su uvek imali jednu istu frazu-nisu se snašli.
Razmišljaš da li ući u trolejbus na stanici ispred fakulteta gde sada studira tvoja ćerka (kako si bila srećna kada je dobila indeks, a sada je već pomalo umorna i razočarana atmosferom, četiri godine prošarane štrajkovima, blokadama i opštom bezvoljom koja kida svaku ambiciju na tužne končiće). Dolazi olupani trolejbus sopćući dok ulazi u stanicu na februarskom vetru i napadan buljukom ljudi koji su namerni da što pre uđu, staješ kod vrata jer ćeš na Terazijama izaći, zadovoljna što ne moraš dalje i zamorena tim uličnim prizorima ljudi koji se tiskaju gde god se okupe, nervozni i rešeni na prepirke za sitnicu, preplašeni i osiromašeni građani i sugrađani zbijeni u jednom trolejbusu, mrkih pogleda i crnih misli, ljudi u tamnim zimskim jaknama nikad opranim ili hemijski očišćenim, daleko od luksuza presvlačenja i biranja garderobe, sa telima zarobljenim iza kineskih patent zatvarača i šavova neke vredne švalje u dalekoj kineskoj provinciji koja prošiva za dolar i po na sat, ne znajući da toliko zarađuju i oni koji nose njene jakne na drugom kraju ovog nepravednog sveta.
Oko dolar i po staje i kafa u lokalu šašavog imena u samom centru. Tu, u dvorišnom prostoru već je neko stigao da otvori kafić i naplaćuje pogled na učenost tajanstvenog Instituta. Čekaš svoju prijateljicu koja ti toliko znači iako nije iz mladosti kada se sklapaju prijateljstva za ceo život, tvoja su se rasula po svetu, svi sa kojima si išla u školu i studirala ne žive više u ovom gradu koji te je ispljunio kao parče riblje kosti koja preti da se zaglavi u grlu. Dok čekaš da stigne i oko već vidi njenu koščatu, visoku figuru koja se smeši u oblaku nemarnosti i pameti zrelih godina, igraju se belo ofarbani prazni kavezi za ptice tvojim čulima, lampioni na granama drveća ostavljeni posle zabave, prazni prostori koji vape za rečju, za prijateljstvom, za bliskošću sa sestrom koja je daleko, u Australiji. Tvoja prijateljica kasni i imaš vremena da sabiraš misli u snopove i bacaš ih na gomilu svojih razočaranja. Niko tamo ne može da joj zameni tebe i svesna je toga, ali trpi i zalaguje se da je osvojila neki lepši, umiveniji i sređeniji život, a iznad svega bolju budućnost za svoju decu. Mogućnost da idu u dobre škole, da tokom kratkih raspusta odlete do nekog rajskog ostrva (svaki treći, dugi, letnji, rezervisan je za vas i dolazak u roditeljsku kuću), da imaju život kao vas dve nekada, sa letovanjima i putovanjima kolima do Bleda, Pirana ili Ohrida, sa izletima na Divčibare, u Vrnjačku Banju i na Đerdap, a sve posle toga – to je sudbina koju je tvoja sestra izbegla i koju ne želi za svoju decu.
Ne želi da i oni grad u kome su rođeni doživljavaju kao mapu svojih brodoloma, kao ti – čim izađeš iz autobusa u centru grada nailaziš na gimnaziju u kojoj si radila na zameni, nekoliko godina, zatim produžiš pored pozorišta u kome za tebe nikada nije bilo radnog mesta, pa skreneš u ulicu gde su te glatko odbili na razgovoru za mesto koje je bilo rezervisano ili prodato, kao da je važno, ne možeš ništa da dokažeš, nikome da ispričaš kako je čitav grad postao olinjala leopardova koža tvojih neuspeha i izjalovljenih nada. Iza tih prozora je neko tvoje pismo, prijava ili molba, neki razgovor posle koga si išla ulicom plačući ili psujući, vidiš, ona to nije htela za sebe i svoju decu i možda je u pravu iako svih ovih godina trpi drugačiji bol. Nisi uverena da se izlečila od nostalgije kad i posle dvadeset godina ne može da istrpi tvoje priče o zajedničkom detinjstvu i nespretnoj mladosti. Ili više ne može da sluša ništa od ovih tvojih priča potopljenih u samosažaljenje i ogorčenost, ogorčenost je dosadna i uobražena, isprazna i slepa za sopstvene mane. Mora biti da si i ti nešto uradila njima, nešto nadmeno i neprikriveno što nisu zaboravili…mora biti. Prijateljica ti je konačno stigla, bez izvinjenja seda i naručujete espreso koji će vam obema još više razigrati živce, ali ni jedna neće da kaže- prenapeta sam, od kafe mi je samo gore- ne, ona pripaljuje cigaretu dok pokušavaš da se pohvališ kako i ti nekud ideš i nešto radiš, pričajući joj o jednodnevnom putovanju na književno veče u Novi Sad kuda se nisi otisnula već…dobro, to se već zna, ali nestaje osećaj proteklog vremena kada uđeš u autobus i kreneš, kao nekad, u jednom jutru punom magle i slabe kišice, kreneš i osetiš da nisi sasvim odustala od života, iako ne možeš da se pohvališ naročitom hrabrošću, ali eto te na autoputu, nekada ste išli starim putem kroz sva ona ušorena sela, pored biciklista i jata gusaka koja su prelazila put, sada su oko vas samo njive i obodi Beograda, pa ravnica beskrajna kao more koje se graniči sa nebom, jedan sat za tih osamdeset kilometara i autobuska stanica od koje polazi Novosadski bulevar. Koliko se izmenio za sve ove godine, banke, pošte, kladionice i supermarketi, to je lice tranzicione Srbije, svugde isto dok ne uđeš u Jevrejsku i staneš pred pročelje Sinagoge svo od mrkog, šaranog kamena sa odblescima svetlosti Andaluzije kako je ti zamišljaš, sa uzdasima i neuslišenim molitvama, sa oknima od čežnje, večite čežnje za prostorima koje su napustili stotinama godina ranije, pa niko više nije znao kako ta zemlja tačno izgleda, ali su osećali neutoljivu čežnju za njom, saudađi koja im je bojila živote slatkom tugom sve dok im nisu oduzeli pravo na život. Na kraju ulice vidi se belo zdanje Pozorišta i popločani trg ispred Katedrale naspram Gradske kuće koja je nekada bila sedište Dunavske banovine, tu je baka radila kao pripravnica oko 1930, prelazeći nekoliko stotina koraka od kuće na Zlatnoj gredi. Negde ispred Katedrale mora biti da je ostao i jedan njen korak, neka misao i nada za život koji je tek počinjao. Gledala je kroz prozore isti ovaj trg na kome su sada improvizovane drvene tezge sa rukotvorinama, karlovačkim bermetom i kuglofom, liciderskim srcima i buketima suvog cveća i svu tu idiličnu lepotu odjednom prekida glas iz zvučnika, miting nezadovoljnih radnika koji su otpušteni i traže svoja prava, otpremnine, nema ih ni nekoliko stotina, stoje na košavi koja cepa sklepane transparente koje nose, da li ih neko vidi i čuje ili su samo još jedan dekor ovog trga koji je već sve video i nema čemu da se čudi. Nekolicina policajaca obezebeđuje skup unapred osuđen na neuspeh, a košava je gotovo ispraznila pešačku zonu, sve do Vladičanskog dvora i spomenika pesniku o kome nikada ne razmišljamo kao o čoveku koji je izgubio sve i nastavio da živi sa tolikim bolom, dobio je glavnu ulicu i bronzani spomenik, šta je to prema izgubljenoj ličnoj sreći.
Ljuljuška se beli kavez bez ptice izazivajući vrtoglavicu od vira misli iz kojih kao da nema bekstva. Telefon u tašni oglasi se kratkim zvukom, poruka na vajberu od Nevene, poruka ili podsećanje na sve one godine koje si proživela sa ratom i nesrećom koja ih je zadesila. Uprkos svemu, jeste li tada bile srećnije, ili jednostavno mlađe, sa decom pored sebe, sa nadom da život mora postati bolji? Otvaraš poruku, došla bih, kaže, zima je u Sarajevu puna otrovne magle od koje ne mogu da otvorim prozore, došla bih ako ne smetam, na nekoliko dana da se ispričamo…dođi, odmah dođi, ukucavaš na maloj tastaturi. Sačekaću te na stanici, nemoj, nema potrebe doći ću kombijem, dovešće me do tvojih vrata. I provešćete nekoliko poslednjih zimskih dana zajedno, trudeći se da jedna drugu ne rastužujete uspomenama, popunjavajući obične dane kao što je i ovaj koji se primiče kraju.
Raspremila si sto kada su konačno i deca ručala, sklonila kutije sa lekovima koje je popio, utišala tv i rekla mu da će doći Nevena na dva-tri dana, u Sarajevu je grozan smog. Neka dođe, odgovorio je ne dižući pogled sa kajrona na ekranu, a ti si htela da ti još ponekad kaže kako si najbolje što mu se u životu desilo, da bar malo nahrani toliku potrebu za odobravanjem, ali usledila je tišina u kojoj si otela nekoliko kasnih večernjih sati za čitanje, nije primetio kada si prešla u drugu sobu jer mu smeta svetlo, u ponoć uključila mašinu za sudove, stavila čiste peškire u kupatilo, proverila poruke na telefonu, zaključala dva puta ulazna vrata…
Mora biti da si i ti nešto uradila njima, nešto nadmeno i neprikriveno što nisu zaboravili… mora biti.
Nagrada „Laza Lazarević“ za najbolju pripovetku 2018.