RAZGOVOR SA SVEŠTENIKOM CRKVE U ATINI
Svi koji šire mržnju prema drugim ljudima zbog njihove vere i nacije sami sebe proglašavaju duhovno bolesnim i njima je potrebna duhovna pomoć, naravno ako je žele prihvatiti, kaže arhimandrit Evsevije, sveštenik crkve Sveta Marina u Atini.
Rođen u Glini 1975. godine, arhimandrit Evsevije (Žarko) Meadžija u zavičaju je završio osnovnu i srednju školu dok je u Prištini završio Likovnu akademiju 1999. godine, a u Atini Bogoslovski fakultet 2014.
On je zatim nastavio magistarske studije na temu „Problem kvasnog i beskvasnog hleba do kasnovizantijskog perioda“ koja je bila jedan od glavnih razloga Velikog Raskola 1054. godine između Pravoslavne i Rimokatoličke Crkve.
Od 1999. otac Evsevije bio je u manastiru Sopoćani kao iskušenik, monah, jerođakon i jeromonah na raznim poslušanjima poput ikonopisca, kustosa, a pre svega sveštenoslužitelja i ispovednika. Od 2008. je u Atini na bogoslovskim studijama gde služi kao sveštenik u parohiji Svete Marine u opštini Ilijupoli. Zamolili smo ga da nam da odgovre na nekoliko pitanja o bogosluženju u Atini, napadima na SPC, o kosovskometohijskim manastirima u opasnosti…
– Sveštenička služba podrazumeva predanost Bogu i bližnjim, a ukras te službe su bogosluženja u kojima aktivno učestvuje svaki sveštenik sa vernim narodom pogotovo na Svetoj Liturgiji koja je centar života svakog pravoslavnog vernika gde se svi pričešćujemo Časnim Darovima Tela i Krvi Gospoda našeg Isusa Hrista gde svi postajemo to čudesno telo Pravoslavne Crkve kojoj je glava sam Gospod Isus Hristos – kaže otac Evsevije, pa nastavlja:
– Lepota bogosluženja i vizantijskog pojanja je ono što krasi duhovni život pravoslavnih vernika ovde u Atini, a time i sveštenstva koje se kao i u Srbiji trudi da u ovom savremenom dobu bude „so“ ovom savremenom svetu, vrlo često otuđenom od života po jevanđelju Hristovom. Upravo ta lepota bogosluženja i blagost svetiteljskih likova sa ikona i fresaka vraćaju savremenom čoveku nadu i radost života svakom od nas koji se neprestano nalazimo u nekim obavezama i problemima.
Studirali ste na Kosovu i Metohiji na Likovnoj akademiji Univerziteta u Prištini. Šta pamtite iz tog perioda i kako sa ove udaljenosti sagledavate kosovsko pitanje i „otetu“ zemlju kao i pokušaje Albanaca da otmu čak i srpske svetinje?
– Slava Bogu koji me je doveo svojim promislom na Prištinski Univerzitet u turbulentim godinama od 1995. do 1999. gde sam studirao Likovnu Akademiju na Fakultetu likovnih umetnosti. Zahvaljujući mojim profesorima, a pre svega mome mentoru sa odeljenja slikarastva prof. mr. Petru Đuzi, stekao sam neophodno slikarsko znanje i iskustvo sa kojim sam se otisnuo u život, a pogotovo u svet ikonopisa. S obzirom da je svima poznata istorija dešavanja do današnjih dana na našoj najsvetijoj srpskoj zemlji Kosovu i Metohiji neću da ponavljam događaje koje smo svi preživeli i preživljavamo, neki izbliza a neki izdaleka, samo ću reći jednu činjenicu da bez Kosova i Metohije ne postoji Srbija i da budućnost Srbije ovisi o Kosovu i Metohiji. Sve što je sveto i bitno za rod srpski izvire iz Kosovoskog Zaveta koji nije mrtvo slovo na papiru nego živo prisustvo Nebeske Srbije i svih Svetitelja koji kroz vekove zajedno sa Car Lazarom pa do junaka sa Košara položiše svoje živote na braniku Pravoslavlja, srpskog naroda i srpske države. Upravo oni neprestano bdiju nad našim svetinjama i pozivaju sve nas, a pogotovo zvanične predstavnike Republike Srbije, da se bore svim mirotvornim sredstvima na očuvanju naše državotvornosti na Kosovu i Metohiji, koje je srce i duša Srbije.
Vaš život obeležili su ratovi u bivšoj SFRJ. Kako gledate na stradanje i egzodus Srba u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu i Metohiji i zašto nas medijski magnati u svetu predstavljaju kao dželate, a ne kao žrtvu što u stvari jesmo?
– Nažalost preživeo sam stradanje našeg naroda na prostorima bivše Jugoslavije, pre svega kad sam kao izbeglica za vreme Oluje došao u Republiku Srbiju kao i kad sam morao da napustim Prištinu i Kosovo i Metohiju 1999. Dva puta sam, dakle, morao zajedno sa našim narodom da napuštam naša vekovna područja. Sva ta stradanja našeg naroda kroz vekove plod su dva elementa. Prvi je naša nesloga i nejedinstvo a drugi je vekovna mržnja raznih naroda i to pre svega njihovih političkih i verskih vođa prema svemu što je srpsko i pravoslavno. A očekivati od onih koji kroz vekove gledaju samo da nas pokore da govore hvalospeve o nama je uzaludna misija. Mi ne treba da se obaziremo kako na njihove pohvale tako ni na njihove insinuacije, već treba da radimo na sebi, tj. na jačanju našeg duhovnog i nacionalnog jedinstva.
Zašto je Srpska pravoslavna crkva u poslednje vreme izložena čestim i jakim napadima?
– „Ako mene gone i vas će goniti“ (Jn. 15,20) reči Gospoda Isusa Hrista obistinjuju se u svakom pokoljenju pa i u ovom našem gde smo svedoci učestali kako verbalnih tako i fizičkih napada na Srpsku Pravoslavnu Crkvu, njeno sveštenstvo i vernike. Danas, pored svih mirotvornih poruka Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog g. Porfirija napadi na SPC umesto da jenjavaju oni se sve više povećavaju, jer zlo ne miruje i ne može da istrpi jednu novu renesansu srpskog naroda koji se na svim prostorima bivše Jugoslavije vraća ka svojoj Pravoslavnoj veri i Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi kao jedinoj legalnoj i kanonskoj Pravoslavnoj Crkvi na prostorima bivše SFRJ – kaže arhimandrit Evsevije.
Gorka je činjenica da i, posle strašnog egzodusa 1995. preko 200.000 Srba iz Krajine i drugih delova Hrvatske, posle 25 godina Srbi trpe mržnju prema svom nacionalnom biću i prema svojoj pravoslavnoj veri i crkvi. Isto trpe i Srbi na Kosovu i Metohiji i u Crnoj Gori. Šta održava siromašni srpski narod u Hrvatskoj?
– Svi koje šire mržnju prema drugim ljudima zbog njihove vere i nacije sami sebe proglašavaju duhovno bolesnim i njima je potrebna duhovna pomoć, naravno, ako je žele prihvatiti. Pravoslavna Crkva je duhovno lečilište i svi koji boluju od mržnje su dobro došli u Njeno naručje, jer u Crkvi po Apostolu Pavlu nema ni Grka ni Jevreja, a u kontekstu naših prostora niti Hrvata niti Srbina niti Albanca, već novi čovek u Hristu oslobođen od mržnje. Stoga unatoč materijalnom siromaštvu Srba na prostorima Republike Hrvatske, a tako i u Crnoj Gori i Kosovu i Metohiji, Srbi su duhovno bogati, jer su slobodni od mržnje i spremni na miran suživot sa svojim komšijama bez obzira na njihovu naciju i veroispovest.
Jedinstvo SPC i Grčke pravoslavne crkve je i danas na zavidnom nivou. Recite nam o toj bliskosti i uticaju crkve na mlade ljude u Grčkoj?
– Jedinstvo Srpske Pravoslavne Crkve i Jeladske Arhiepskopije je plod kako Kanonskog jedinstva dveju sestrinskih Crkava tako i viševekovne bratske ljubavi dva pravoslavna naroda, jelinskog i srpskog. Život u savremenom društvu prepunom ne samo raznih iskušenja već i izazova za Pravoslavnu Crkvu kako u Srbiji tako i u Grčkoj je poziv da se suoči sa svim savremenim problemima na jevanđelski način, a to znači sa razumevanjem savremenog čoveka i njegovih potreba. Glavni ključ je ljubav ka čoveku, jer ako ne volimo brata koga vidimo, kako možemo voliti Boga koga ne vidimo. (1.Jn. 4,20) Upravo zbog toga veoma je razvijena misionarska delatnost Jeladske Crkve koja pokušava na razne načine da približi Reč Božiju mladom čoveku, a u svrhu toga koristi i društvene mreže na Internetu kako bi tog mladog čoveka otrgnuo iz lažnog virtualnog sveta u svet Pravoslavne duhovnosti.
Za kraj, jedno pitanje o strahu. Kako se sačuvati od strahovanja u vreme pandemije korone i od egzistencijalne krize i gubitaka svake vrste?
– Svako doba, pa i ovo naše doba koronavirusa, idealno je da živimo pobožno. Naši preci bili su 500 godina robovi pod Turcima pa se Pravoslavne vere ne odrekoše i Krsnu Slavu sačuvaše, tako i mi bez obzira na ovo savremeno iskušenje treba da svoje spasenje gradimo u strahu Božijem koji je početak mudrosti (Ps. 111. 10; Priče 23, 17). Jer kad se Boga bojimo, ničega ovozemaljskog se ne strašimo, a kad se ne bojimo Boga, onda smo od svega preplašeni pa i od koronavirusa. Pravoslavni hrišćanin kroz vekove uvek se sa verom u Boga suočavao sa svim problemima i uz saradnju raznih nauka, tako i medicine, pokušavao je svoje spasenje i sreću da gradi u miru i radosti Duha Svetog ne ugrožavajući druge a čuvajući svoje.
Izvor: Jedinstvo
Autor: Slavica Đukić