Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

„ZOVEM SE VERA“

Mesec, oblaci, zvezde, nebo… A na nebu krupno ispisano: „Zovem se Vera“. Prikaz knjige autorke Jelene Tasić.

 

Ja sam od onih koji u svetu knjige i filma nikad neće da odrastu. Moji omiljeni filmovi su animirani filmovi, a omiljene knjige su mi kvalitetno urađene dečije knjige – koje me navode da se zamislim nad onim što je, samo naizgled, dečije.

zovem se vera

Baš kao i devojčica Vera iz knjige koju ću vam danas predstaviti, stalno sam u potrazi za ozbiljnim temama u neozbiljnom svetu. Ili, možda, u potrazi za neozbiljnim temama u ozbiljnom svetu? Malo je takvih štiva. Obično se ide u krajnosti. Tako me je i Jelena ozbiljno bacila u skepsu kada je rekla da je napisala knjigu za one od 5 do 95 godina – ma važi! Kako koja Jelena? Jelena Tasić, moja koleginica sa Filozofije koja je poprilično procunjala po svetu marketinga, preduzetništva, kreativnosti, majčinstva, drugarstva, ali je u duši ostala jedno veoma ozbiljno i dubokoumno, a nadasve radoznalo dete.

Dobro lažem. Slagala sam tatu da je mama pojela belu čokoladu.[…]Tata mnogo voli belu čokoladu. Voli je više nego crnu. […]Ne ljuti se tata na mene kad je pojedem. Ali mi je bilo bezveze što sam je pojela. Znam da je dugo radio i da je došao umoran i kako onda da mu kažem da sam pojela belu čokoladu. Kakva bih ja to Vera bila?! Zato sam lepo rekla da ju je pojela mama… I vas sam slagala. Vera nema mamu…

I tako, jednog jutra, budi mene telefon. Poštar je na vratima, stigla mi je pošiljka. Otpakujem, a u paketu knjiga sa koricama koje me podsećaju na dečije snove. Mesec, oblaci, zvezde, nebo… A na nebu krupno ispisano: „Zovem se Vera“. I tako ja sam, nepovratno, zaplovila tim nebom i počela da upoznajem Veru. Tako malenu, a tako veliku za ovaj ograničeni svet. Jelenina Vera neće pevati uspavanke vašoj deci pred spavanje, ali će podstaći vašu decu da uočavaju one važne sitnice koje život znače. Vera će podstaći vaše dete da daje značenje svojim potrebama i da ih jasno verbalizuje. Ona je devojčica koja dira duboko u dušu svakog odraslog čoveka koji je iskusio samoću, usamljenost i tugu, ali ona, iako mala, veoma zdravorazumski se odnosi prema svojoj situaciji.

roman vera 2

Ponekad sam se pitala da li je Jelena zaista pisala o detetu koje je prevremeno odraslo, ili o odrasloj osobi koja se sa dečijom nevinošću odnosi prema svojim stanjima. Bilo kako bilo, Jelena i njena Vera sa sobom iza, naizgled, kratkih zabeleženih misli i dogodovština kriju snažne filozofske poruke. One nas navode da preispitamo određene koncepte, poput estetskih merila, vrednosnog sistema, empatije, koncepcije porodice i zajednice uopšte, nostalgije, ličnog identiteta, društvenih normi, obrazovnog sistema… Ponekad, da bismo nešto saznali, nije potrebno, ili nije dovoljno, da iščitamo afirmativna štiva koja nam dogmatski kazuju šta i kakvo nešto jeste. Nekad se od nas traži da nam nešto na jednostavan, ali suštinski način „potkači“ našu mentalnu nit, a dalje je naš posao da tu nit povežemo sa njoj pripadajućim, te da sami proniknemo u značenje. Nećemo uvek u tome uspeti, ali ponekad, u datim okolnostima i sa raspoloživim informacijama, bolje i bliže od toga i ne možemo. Upravo na to nas Jelena podseća kroz svoju knjigu – da se suština i značenje već nalaze u nama, a mala (da li je mala?) Vera nas podseća na to gde u sebi da tražimo što preciznija značenja.

Drugarica mi je rekla da su mi ružne patike.Ružne su i njene, samo što ja to njoj nisam rekla. Kako znamo da je nešto ružno?

[…] Zašto svi ljudi ne razumeju sve ljude?

[…] Nije mi baš logično da neko drugi uradi nešto, a ja se ne osećam lepo. Zašto je to tako?

roman vera

Da li smo se ikada zapitali o poreklu svojih koncepcija, konstrukata, radnji, običaja i uverenja? Da li svoju decu podstičemo da razumeju zbog čega neke stvari govore i rade? Možda je to nekad i važnije od samog učenja – razumeti ono zašto i zbog čega. Decu često kada disciplinujemo cilj nam je da ona razumeju zbog čega to radimo, u čemu greše ako greše. Zašto na tome ne insistiramo i kada smo mi sami u pitanju? To su neka razmatranja do kojih sam došla čitajući Verina naivna, jednostavna, ali izuzetno podsticajna razmišljanja. Ova malena knjiga, sa izuzetno kratkim pričama, koje se pročitaju u treptaju oka, uspela je da mene, filozofa, prosvetnog radnika, tridesetogodišnju ženu, bacaka od smejanja kada Vera biva poslata kod direktora zato što bukvalna učiteljica nju šalje na razgovor zbog „1+1=3 jer kad se 1 i 1 vole ima ih troje“, preko ozbiljnih promišljanja, pa sve do suza i potrebe da u mislima zagrlim tu devojčicu koja se zamotava u ćebe kada joj je potreban zagrljaj. I ne, knjige ne moraju nužno da se dele na one za decu i za odrasle. I deca i mi (pa valjda smo) odrasli razvijamo odnos sa istom stvarnošću, iste stvari nas aficiraju i ponekad upravo deca mogu da daju adekvatnija značenja pojavama nego mi, koji smo požurili da odrastemo.

Vera nema tatu. Ali da ga ima, sigurno bi igrao košarku i jeo belu čokoladu.

Marija Mitrovanov Milojević

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: