KRIZA MORALA
Moral ti je, da rečemo, čestitost i poštenje, a kriza ti je nestašica, oskudica. Tako ispada da je „kriza morala“ – nestašica poštenja.
Tačno u deset sati ušao je penzioner Đera u kafanu „Kod poslednjeg groša“, podigao šešir u znak pozdrava, seo za „rezervisani“ penzionerski sto kraj prozora i raskrilio novine. Malo zatim naiđoše dva njegova ispisnika, Zaka i Josif. Ne prozboriše ni reč dok im kelner ne donese uobičajeno posluženje: malu šljivovicu i kafu. Srkali su spokojno i sa uživanjem. U kafani još nije bilo gostiju i tišina im je godila.
U neko doba Đera spusti novine, diže obrve i pogleda drugove iznad cvikera. Kao bivši pisar u sudu važio je za najučenijeg.
— Pored tolikih nestašica, evo nam i „krize morala“.
Zaka, bivši mašinovođa, nagluv i starački „rasejan“, kao i obično, ne razumede:
— A jesi li pitao u samousluzi? Možda ima tamo toga… Kako ono reče?
— Aman bre, Zako, — prekori ga Josif koji je, kao bivši kurir, držao nekakvu sredinu i bio tumač Đerinih misli — kako ne razumeš? Moral nije ni zejtin, ni meso… Moral se ne prodaje i ne kupuje. Taman posla da uđeš u trgovinu i zatražiš kilo morala, a prodavac ti odgovori: „To ne držimo“.
— Dobro de — ljutnu se Zaka — ako ne znam, vi ste učeni, pa ćete da mi rastumačite.
Josif zausti da objašnjava, ali ga Đera autoritativno prekide:
— Čekaj ja da mu kažem. Moral ti je, da rečemo, čestitost i poštenje, a kriza ti je nestašica, oskudica. Tako ispada da je „kriza morala“ – nestašica poštenja.
— Baš sam to i mislio da kažem — ne izdrža Josif — to ti je Zako, kao kad bi sad počeo da vijaš ženske…
— Ajde bre, Josife, u mojim godinama — brani se Zaka sučući brk.
— Ako bi Zaka hteo i mogao da vija ženske, — umeša se Đera — ja bih mu čestitao. Od takvog vijanja ne strada ni moral ni socijalizam. Drura stvar je ovde u pitanju: lopovluk i nepoštenje, eto to. I to „na angro“.
— A zašto onda to tako zovu: „kriza morala“? — upita Zaka osokoljen Đerinim rečima.
— Tako se učeno zove ta pojava — odgovori poučno Đera. — A lopovluk i mangupluk je nekako prosto…
— Kako je, da je — dodade Josif — zna se ko treba i kako treba s lopovima i mešetarima.
— E, nemoj tako, — smiruje stvar Đera — nećemo, valjda, da sečemo glave. Zna se kako to ide: prvo se temeljno prouči ta pojava, pa kad se usaglase stavovi, krene se u političku akciju…
— De, bez šale — na to će Zaka. — Koji su jadnici u takvoj krizi? Da pomognemo ljudima…
— Ne brini za njih — reče Josif — oni se dovoljno brinu za sebe. Nisu to obični lopovi što kradu na pijacama. Lako je s njima. Nego oni fini, maskirani. Znaju oni sva preskakala.
— A stide li se bar? — pita Zaka naivno.
— Kad ih uhvate, odmah se postide i pokaju. Posle se spasavaju. Čak se i od žena razvode da spasu što se spasti može.
— Neka je kako kažete, ali otkud nestašica poštenja? Za poštenje nisu potrebne devize. Toga smo bar uvek imali u izobilju. I onda kada nismo imali hleba, kada smo bili gladni.
— I sada smo pošteni, Zako, i sada, nego se i onih „kriznih“ namnožilo. Tako mu je to: jedna nestašica, jedna kriza, nikad ne dolazi sama, kao i nesreća — oteže ‘Đera svoju završnu reč.
Pogledaše u svoje džepne satove, digoše se kao po komandi i pođoše.
Kafana se počela puniti.