ČOVEK BEZ LICA
Svakog jutra negde oko devet sati u botaničku baštu koja se zvanično zove Arboretum dolazi čovek bez lica.
Kad to kažem, mislim na čoveka čije je lice bolešću ili nekom traumom do te mere unakaženo da se na prostoru od preostalog oka i hirurški improvizovanih ustiju nalazi prosto rupa prekrivena zavojem.
Nakon što popije kafu u vrtnoj kafeteriji on dugo šeta između cvetnih aleja, zastaje često, ali nikad na istom mestu i uvek na usamljenoj klupi skrivenoj u šumarku završava svoj ritual.
Moj vodič, dugogodišnja radnica u bašti, odskoro penzionerka, kaže da on već nekoliko godina prepodneva provodi na isti način bez obzira na godišnje doba.
I još kaže da je nekoliko puta sa njim izmenjala par običnih reči pri čemu je rekla da mu je govor „nekako izlomljen i prosto napušten” poput vetra koji divlja ravnicom.
Pošto vidi da me „čovek bez lica” na neki način zanima, ona nastavlja da mi prepričava razgovor posetioca vrta koji je prisluškivala, u kome je jedna žena tvrdila da on provodi vreme sa cvećem jer želi da ekstremnom lepotom kompenzuje svoju ekstremnu nakaznost i tako fiktivno, više statistički, stvori srednju liniju po kojoj bi se u životu kretao.
I dok ona pokušava da se još nečega seti u vezi sa „čovekom bez lica”, ja razmišljam kako je pametno smislio ovo sa srednjom linijom i malo mu čak i zavidim jer je na volšeban način (što je hronično bio moj nedostatak) pronašao smisao.