Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

STAKLARSTVO U JAGODINI I PARAĆINU

Želeći da razvije sopstvenu industriju, Sovjet Kneževine Srbije je na predlog Avrama Petronijevića ulagao u fabriku stakla kod Jagodine, Mišević.

 

Zauzvrat je tražio da ima prava da besplatno seče šume, eksploatiše kamen za furune i fabrikaciju stakla, kao i da niko drugi ne sme da pravi fabriku narednih četrnaest godina.

staklarstvo

Fabrika je proradila 1846. godine, o čemu su pisale i „Srpske novine“. Fabrika stakla „Avramovac“ bila je kratkog veka, trajala je do 1852. godine. Zapošljavala je malo radnika, mahom Bavaraca i Čeha. Fabrika je uspešno radila i plasirala robu na tržište Srbije i Osmanskog carstva, sve do Petronijevićeve smrti, kada je država otkupila od njegovih naslednika za tadašnjih 7.000 dukata.

U Jagodini je 1878. osnovana još jedna fabrika stakla. Osnivači su bili trojica čeških staklarskih radnika, da bi se nakon prodaje Nacku Jankoviću nazvala „Janković i sin“. Porodica Janković je dodala nove objekte i opremu. U fabrici je radilo stotinak radnika, postizala je lepe rezultate, bila odlikovana na izložbama u Parizu, Briselu i Pragu. Zbog oštre konkurencije u vidu staklara iz Austro-Ugarske zauvek je ugasila svoje pogone 1900. godine.

Istorija staklarstva u Paraćinu

1907. godine, nakon požara u Minhovoj fabrici tekstila u Paraćinu, grupa beogradskih trgovaca na čelu sa Milivojem M. Popovićem i Savom Savićem, izrazila je želju da na prostoru tada uništene fabrike štofa podignu fabriku stakla. Želja je bila opravdana, jer je  u vreme Carinskog rata  Srbija bila bez fabrike stakla, a samo staklo se uvozilo. Fabrika je izgrađena akcionarskim kapitalom sa podignutom staklarskom peći. Prva peć od četrnaest lonaca za ručnu proizvodnju zaposlila je 350 radnika za proizvodnju šupljeg i presovanog stakla. Većina radnika je došla iz Češke, ali i iz tek zatvorene fabrike stakla Nacka Jankovića u Jagodini.

Nacrt fabrike postavio je profesor umetničke škole Josif Kovačević, koji je putovao u Češku, predstavljajući se kao trgovac staklom, posmatrao kako izgledaju češke fabrike, skicirao mašine i prostore koje je tamo video, i na osnovu sećanja napravio skicu buduće domaće staklare.

Narednih godina, fabrika je, prateći porast standarda države i trendove, kontinuirano radila na tehnološkom, informacionom, organizacionom, ali i ekološkom napretku.

Koliko se naše tadašnje društvo trudilo da grabi napred i hvata korak sa Evropom, pokazuje i činjenica da je za potrebe proizvodnje stakla na Crnici izgrađena elektrana, koja je viškom električne energije snabdevala deo grada i prvi bioskop, a godinu dana kasnije, 1912, i hidroelektrična centrala koja je davala besplatnu motornu snagu za rad fabrike, a noću obezbeđivala svetlo za grad. Nakon Prvog svetskog rata bila je opljačkana i gotovo opustošena.

Proizvodnja stakla se obnavlja tek četiri godine nakon završetka rata. Fabrika počinje da proizvodi kristalno staklo, uvodi se ručno-mašinska proizvodnja i proširuje asortiman na čaše i svećnjake. O još jednoj vrsti stakla, kaljenom staklu, više se možete informisati ovde.  Proizvodila je predmete i od kristalnog stakla u boji, po čemu je bila poznata kao jedina staklara u Jugoslaviji, ali i jedna od retkih u Evropi. Na svom vrhuncu, sedamdesetih godina prošlog veka, zapošljavala je preko 3.000 radnika i posedovala 14 staklarskih peći.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: