ODNOS HRIŠĆANA I PAGANA PREMA ZARAZI
Sveti Sveštenomučenik Dionisije i njegova poslanica Aleksandrijcima o epidemiji kuge.
Poslanica je napisana u vreme epidemije kuge i opisuje različit odnos hrišćana i neznabožaca prema nesrećama i posebno prema smrtonosnoj epidemiji.
„Ni za koga praznik u sadašnjim okolnostima ne bi bio blagovremen: jer sada ne postoji ni jedan prikladan povod za slavlje, a kamoli onaj koji bi se odnosio na broj tužnih događaja, pa čak i onaj koji bi oni (neznabošci) mogli smatrati najradosnijim događajem.
Sve su sada samo – suze, svi plaču, grad stenje od turobnih krikova zbog mnoštva mrtvih i onih koji svakodnevno umiru. I kako je pisano o prvorođencima Egipćana, tako je sada nastupio veliki plač. Nema doma u gradu gde pokojnik nije. I ne samo to! Jer, mnogo užasnoga se ranije već dogodilo.
Najpre, nas (hrišćane) su progonili: međutim, iako smo svi bili proganjani i ubijani od svih, *mi smo praznovali i tada.
I svaki put je svako mesto tuge za nas bilo mesto svečanih okupljanja, bilo da je to selo, pustinja, brod, gostionica ili tamnica; najsvetliji od svih praznika, naravno, proveli su skončali Mučenici, koji su posle toga okusili blaženstvo na nebesima.
Zatim su nastupili rat i glad: izdržali smo ih, naravno, zajedno sa neznabošcima, pri čemu su sve nedaće kojima su oni nas podvrgnuli pale samo na nas, a one nedaće s kojima su se oni međusobno satirali, i od kojih su i sami stradali, postale su i naš udeo.
Zatim smo ponovo bili obradovani mirom Hristovim, koji je On dao samo nama. No, nakon vrlo kratkog predaha – koji smo i mi i oni dobili – odjednom se pojavila ova bolest.
Za njih (neznabošce) je ovaj događaj bio strašniji od svakog užasa, i strašniji od svake nesreće; kako je rekao jedan od njihovih pisaca, samo to jedno je za sve njih bilo iznad svih očekivanja.
Ali za nas (hrišćane) to nije bilo tako: za nas je to bio podvig i iskušenje ništa manje od bilo kog drugog. Istina, bolest nije mimoišla ni nas, ali više je besnela među paganima.
Mnogi od naše braće – iz obilne ljubavi i bratoljublja – nisu štedeli sebe podržavajući se međusobno, neustrašivo se brinući za bolesne, neumorno pazeći na njih i, služeći im Hrista radi, radosno umirući skupa sa njima, ispunjavajući se patnjama drugih, privlačeći na sebe bolesti svojih bližnjih i dobrovoljno primajući na sebe njihova stradanja.
Mnogi su, brinući se o bolesnima i ukrepljujući druge, sami umrli, prenoseći na sebe same njihovu smrt. Prostonarodnu poslovicu, koja je očigledno uvek služila samo kao izraz učtivosti, oni su tada doslovno ispunili, pošto su napuštali svet kao od svih pogažena prašina.
Na ovaj način, najbolji od naše braće, neki sveštenici i đakoni i mnogi veoma ugledni ljudi iz naroda, napustili su život, a ova vrsta smrti, koja je delo velike pobožnosti i čvrste vere, čini se da ničim nije manja od mučeništva.
Oni su prihvatali tela svetih na raširene ruke i prsa, zatvarali im oči, zatvarali usta, nosili ih na svojim plećima, a zatim polagali, privukli ih k sebi, zagrlili, oprali i ukrasili ih odećom, a ubrzo su i sami bili udostojeni toga, jer su oni koji su ostali živi uvek išli stopama svojih prethodnika.
Potpuno suprotno postupali su pagani: oni su progonili obolele, bežali su od najdražih ljudi, izbacivali su na ulicu polumrtve i bacali leševe bez pogreba, pokušavajući da spreče prenos i širenje smrti, iako im uz sav trud nije bilo lako to postići.“