LUCIDNO RAZMIŠLJANJE
Tvorac kontroverzne „Lolite“, rusko-američki pisac Vladimir Nabokov o književnosti govori kao o izmišljotini i fikciji, pa kaže da je nazvati jednu priču istinitom uvreda i za istinu i za umetnost.
Vladimir Nabokov svakako je jedan od najpoznatijih i najizučavanijih pisaca u istoriji svetske književnosti. Zbog svoje lucidnosti, maestralne tehnike pisanja i živopisnih junaka moglo bi se reći da je on ujedno i jedan od najvoljenijih pisaca među čitalačkom publikom.
O njegovim delima napisano je mnogo. Čini se da je Nabokov do dana današnjeg ostao neiscrpan izvor inspiracije za kritičare i književne teoretičare, te mu se i oni, ali i široka čitalačka publika, s razlogom vraćaju iznova i iznova.
Premda tema za analizu ima pregršt, jedna tema (a ne bi bilo pogrešno i smelo reći jedina tema) koja je zajednička svim njegovim romanima i uopšte svemu što je napisao jeste tema umetnosti. Umetnost je za Nabokova esencija života, jedina čovekova neophodnost i potreba.
Društvena i ekonomska struktura idealne države me slabo zanimaju. Moje su želje skromne. Portreti glavešina vlada ne bi trebalo da premaše veličinu poštanske markice. Nikakva mučenja i nikakva pogubljenja. Nikakva muzika, osim one koja dolazi iz slušalica, ili one koja se svira u pozorištima. Sloboda govora, sloboda misli, sloboda umetnosti.
Pre svega se izjašnjavao kao umetnik i često isticao koliko je u njemu snažna potreba za umetničkim izrazom.
Nemam nikakvih želja, sem želje da se izrazim prkoseći nemosti čitavog sveta.
Umetnost je za njega ujedno i sklonište, sigurno mesto na koje tanana duša može pobeći da se makar na trenutak skloni od okrutnog sveta. Tako njegov možda najpoznatiji junak Hambert Hambert završava svoju odu voljenoj Loliti govoreći joj upravo kako je umetnost jedino skrovište za njihovu ljubav.
Razmišljam o prabizonima i anđelima, o tajni trajnih pigmenata, proročkim sonetima, utočištu umetnosti. I ovo je jedina večnost koju ti i ja možemo deliti, Lolito moja.
Upravo o Loliti, svom svakako najuspešnijem, ako ne i jednom od najboljih romana, govorio je često dotakavši se usput i uloge pisane reči i samim tim umetnosti u ovom svetu.
Postoje nežne duše koje bi proglasile Lolitu beznačajnom jer ih ne uči ničemu. Ja nisam ni čitalac ni pisac didaktičke fikcije. Za mene fiktivno delo postoji samo utoliko što mi priuštava ono što ću grubo nazvati estetskim blaženstvom, što je osećaj da postojite, nekako i negde, povezani sa drugim oblicima postojanja gde je umetnost (radoznalost, nežnost, usrdnost, ushićenost) norma.
Upravo je taj drugi oblik postojanja zapravo sama umetnost – književnost i fikcija kao takva jesu izmaštane stvarnosti u koje se njegovi junaci često dobrovoljno sklanjaju, birajući da žive u svetu možda nije stvaran, ali je za njih jedini moguć.
Književnost je izmišljotina. Fikcija je fikcija. Nazvati priču istinitom uvreda je i za istinu i za umetnost.
Možda bi nekome ko nije dovoljno upoznat sa Nabokovljevim stvaralaštvom ovo zvučalo kao unižavanje onog što je fiktivno, što je izmišljeno i izmaštano. Upravo suprotno. Počevši od Očajanja preko Mašenjke, pa sve do maestralnog vrhunca u vidu Blede vatre, Nabokov i njegovi junaci ne samo da brišu granice između stvarnog i fiktivnog, već daju prednost mašti i fikciji.
Igrajući na sigurno, radije prihvatam samo jednu vrstu moći: moć umetnosti nad đubretom, trijumf magičnog nad svirepim.
Njegovi su junaci uvek i pre svega umetnici, čak i onda kada se pokažu kao ne tako dobri ljudi. Možda je najbolji primer za to upravo pomenuti Hambert Hambert, čiji su gresi i mane najočigledniji. No, isti je slučaj i sa, na primer, Hermanom iz Očajanja koji ubija čoveka ne bi li preuzeo njegov identitet, ili pak sa Kinbotom iz Blede vatre koji bespravno prisvaja pesmu svog pokojnog prijatelja i nad njom čini bezočan zločin teravši je da poruči ono što joj nije bila namera da prenese kao poruku.
Ipak, činjenicu da su svi oni redom umetnici pre svega ne mogu im osporiti ni najostrašćeniji čitaoci zaprepašćeni njihovim zločinima. Kao i sam Nabokov, svi glavni junaci njegovih dela su ujedno i estete, a upravo je lepota ono što čini umetnost, tvrdi ovaj pisac.
U pokušaju da definiše umetnost, Nabokov je ponudio sledeće činioce.
Lepota plus žaljenje – to je najbliže što možemo prići definiciji umetnosti. Gde ima lepote ima i žaljenja iz prostog razloga što lepota mora umreti: lepota uvek umire, manir umire sa materijom, svet umire sa pojedincem.
Sve ovo, ipak, ne znači da je umetnost laka rabota. Umetnik se neminovno mora suočiti i sa patnjom, ali mu je ona neophodna kako njegova umetnost, kako Nabokov kaže, ne bi bila bezvredna. Štaviše, umetnik mora se pohvaliti i raskošnim znanjem ukoliko želi da njegova umetnost ima nekakvu vrednost.
Mašta bez znanja ne vodi dalje od stražnjeg dvorišta primitivne umetnosti, dečje škrabotine na ogradi, osobenjakove poruke na pijaci. Umetnost nikada nije jednostavna.
I pored svega toga, umetnost je nezamenljiva, kaže dalje on, pre svega zbog osećaja koji nam pruža. Književnost, pre svih umetnosti, za Nabokova je izvor blaženstva kakvog nema i kakvog ne može biti inače u životu.
Iako čitamo umom, sedište umetničkog uživanja nalazi se između lopatica. Taj mali drhtaj s leđa je skoro zasigurno najviši oblik emocije koji je čovečanstvo dostiglo razvijajući čistu umetnost i čistu nauku. Obožavajmo kičmu i njeno peckanje.
Sve ovo, naravno, ne znači da je Nabokov bio larpurlartista. I sam se od toga za života ograđivao. Umetnost uistinu ne postoji zbog sebe same, ali jeste nešto što je najmoćnija i najuzvišenija sila u životu, tvrdio je on.
Premda ne marim za slogan „umetnost zarad umetnosti,“ nema sumnje da je ono što fiktivno delo čini bezbednim od larvi i rđe nije njegov društveni značaj, već njegova umetnost, samo sopstvena umetnost.
Književnost je, dakle, vredna u svakom smislu, ona ima svoj uticaj na različite sfere života, ali je ono što je u njoj najbitnije, smatrao je Nabokov, samo i isključivo umetnost kao takva. A umetnost je ono što nas kao živa bića, pored razuma, razlikuje od ostalih oblika života.
Zato nam, za kraj, u svom romanu Pogledaj arlekine! poručuje sledeće.
Igraj se! Izmisli svet! Izmisli stvarnost!
Izvor: Kultivisise.rs
Priredio: Velibor Mihić