Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

BOŽJA TIŠINA NAS NEČEMU UČI

Zašto Bog ćuti? Ovo je pitanje koje smo navikli postavljati svima, ne samo sebi. Ako Bog ćuti, postoje određeni razlozi za to…

 

Stalno molimo Boga za nešto na ovaj ili onaj način, u raznim životnim situacijama. Bolesni se mole za zdravlje, siromašni traže da ne umiru od gladi, patnici traže sreću , grešnici mole za oproštaj. Ali naše molbe i molbe nisu uvek ispunjene, pa tako, uz određeno gunđanje, nezadovoljstvo i ogorčenje, često na priznanju pitamo sveštenika i svoje prijatelje i rođake: „Zašto Bog ćuti?“ „Zašto ne čuje moje molitve?“

bog ćuti

Za mnoge je Božja tišina znak da On ne postoji. A ako čovek ne dobije ono što traži, onda prestaje uopšte da se moli, pada u malodušnost i odriče se Boga. Sa takvim razumevanjem vere, molitva se doživljava kao neka vrsta magijskog rituala: pročitate molitvu i odmah dobijete ono što ste toliko dugo tražili. Na nesreću, čak i u molitvi tražimo neku trajnu korist za sebe: Ako dobijemo ono što tražimo, onda se rado zahvaljujemo i slavimo Boga, ali ako to ne učinimo, onda ga se lako odričemo.

Zašto Bog ćuti? Ovo je pitanje koje smo navikli postavljati svima, ne samo sebi. Ako Bog ćuti, postoje određeni razlozi za to. Ali šta ako nije reč o Bogu, već o nama? Možda smo mi ti koji nismo u stanju da Ga slušamo i čujemo? Naravno, Gospod čuje naše molitve i uvek nam nevidljivo govori tihim šapatom ljubavi. Ali zašto On ne žuri da odgovori na naše molbe?

Prvo, kako bismo testirali svoju veru u pogledu ljubavi i odanosti Njemu. Vreme u kojem čekamo ono što smo tražili je najspasonosnije vreme za čoveka koji se moli. To je vrsta duhovnog treninga u strpljenju i molitvi. Poteškoće nas uče da se molimo. Bog očekuje od nas da se ne oslanjamo na svoje snage, već da prepustimo ceo svoj život u Njegove ruke. Otac Jovan (Krestjankin) mnogo puta rekao da se nigde nije tako dobro molio kao u zatvoru. „U zatvoru sam imao pravu molitvu“, kaže on. “I to zato što sam svaki dan bio na ivici smrti.” Da bismo naučili da se molimo, moramo proći kroz lončić iskušenja, i zato su poteškoće pokretač koji nas uči da se molimo. Jednom su jednog starešinu pitali kako napreduje u neprestanoj molitvi, a on je odgovorio da su ga učili demoni. Njegovi učenici su zbunjeno pitali: Kako to može biti? A on je odgovorio da su ga demoni toliko mučili da je neprestano bio u molitvi, što je molitvu od navike pretvorilo u neprestani trud.

Drugo, moramo shvatiti da Božja tišina govori sama za sebe, jer se Njegov odgovor uvek krije u tišini, naime: Ili je ono što smo molili štetno i opasno za nas, ili još nije došlo vreme za ono što smo se molili da donese najveća korist za naše duše. Često kada nešto tražimo, činimo to iz neznanja, ne razumevajući potpunu meru odgovornosti i poteškoća koje bi mogle odmah slediti ispunjenje našeg zahteva. A ponekad se dogodi da jedno tražimo od Boga, a On daje drugo. Jer moje misli nisu vaše misli, niti su vaši putevi moji putevi, govori Gospod (Is. 55: 8). Na primer, neko traži od Boga da njihov sin ili ćerka počnu da se ispravljaju, menjaju i Bog šalje bolest njima ili roditeljima, a oni tada zaista počinju da razmišljaju i da se kaju.

Treće, naše molbe moraju biti u skladu sa Božijom voljom (up. 1. Jn. 5:14: I to je pouzdanje koje imamo u Njega, da nas, ako nešto tražimo po Njegovoj volji, čuje). Stoga će Bog čuti samo ono za šta se ne traži naša korist, već ono što je u skladu sa Njegovom voljom. I kako možemo naučiti ovu volju Božju? Volja Božja za svakog čoveka otkriva se u Jevanđelju, otuda: Sve što proizilazi iz Jevanđelja je Božje opredeljenje za nas. Često se iz neznanja molimo za stvari koje nisu od značaja za delo našeg duhovnog spasenja. Sveti Isak Sirin upozorava da se moramo plašiti da u molitvi ne uvredimo veličinu Božiju molbama za zemaljske stvari, jer On sam daje sve što je potrebno za život po Njegovom promislu. Često čovek ne dobije ono što je tražio jer ne traži dobro ili blaženstvo svoje duše, već da to iskoristi za svoje želje (up. Js. 4: 3). Naravno, vernik neće tražiti ono što je štetno za njegovu dušu, ali čak i tražeći od Boga velike hrišćanske vrline, važno je zapamtiti da se one daju čoveku ne odmah, već kada je najspremniji da prihvati Božje darove. Stoga je opasno primiti Božiju blagodat pre odgovarajućeg vremena, ako nas prvo ne uči iskustvo i vreme.

Četvrto, pre nego što se požalimo na Boga, da je tvrdog srca i da ne čuje naše molbe, moramo da se uverimo koliko dobro čujemo Boga i da smo spremni da živimo u skladu sa Njegovim jevanđelskim zapovestima. Koliko smo pažljivi i saosećajni prema molbama drugih, a posebno onih nesrećnih ljudi koji su pali u teška vremena? Setite se kako smo ravnodušno prolazili pored ljudi koji su patili, moleći za pomoć, a njihove zahteve nismo shvatili ozbiljno, koliko smo ravnodušno ostavili ove nesrećne ljude da umru u oluku, okrećući se od njih, odvraćajući oči i pokrivajući svoje uši, smatrajući takve ljude teretom za društvo i mrtvima za svet. Posle svega ovoga, imamo li pravo da se nadamo da će nas Gospod čuti? I ova blagoslovena lekcija od Boga je izuzetno važna za nas, da bismo sebe videli. Pre nego što nešto zatražimo od Boga, moramo oplakivati bešćutnost svog srca prema drugima, a zatim se nadati da ćemo je čuti.

Prošla nedelja bila je posvećena paralitiku. Trideset osam godina je bolovao od strašne bolesti. Ali nije imao nikoga ko bi mu želeo pružiti ruku pomoći da ga spusti u bazen da bi mogao da ozdravi. Ovaj jevanđeoski odlomak je veoma otkrivajući, jer pre svega pokazuje vezanost svakog čoveka za sebe, a to se može okarakterisati kao egocentrizam, jasno izražen u nespremnosti da napusti našu ličnu zonu udobnosti za dobrobit drugog.

Sećajući se paralitičara, ne očajavajte kada mislite da su vas ljudi napustili, kada nemate podršku nade – Bog nas testira do poslednjeg, ali istovremeno, On je uvek blizu i vidi naš podvig. A On dolazi kada čovek prestane da se oslanja na sebe i na pomoć onih koji mu zapravo ne mogu pomoći. Ovo je pravo čudo za one koji mogu strpljivo da čekaju.

Naša vera je pre svega živa i aktivna vera, ispunjena dobrim delima i usmerena na pomoć drugima. Čovek mora ostati čovek bez obzira na sve. Bio je jedan grčki filozof, Diogen. Dozvolio je sebi svakakve ekscentrične vragolije kako bi razotkrio poroke društva. Onda je jednog sunčanog dana izašao na centralni trg sa fenjerom i počeo da viče: „Tražim čoveka, tražim čoveka!“ Na ovaj vapaj, ljudi su potrčali, na šta je Diogen rekao: „Pozvao sam ljude, a ne robove!“ Ali mi smo robovi sebi na mnogo načina. Gradimo velikog idola od sopstvenog „ja“, saosećajući sa njim, negujući ga, svakodnevno se žrtvujući i ne uskraćujući sebi ništa.

Setimo se da Bog uvek na ovaj ili onaj način odgovara na naše molitve, ali ne uvek onako kako mi želimo i ne uvek u vreme koje smo planirali. Božja tišina nas uvek nečemu nauči. Čekanje odgovora od Boga pitanje je strpljenja, pokajanja i lične molitve. Naučimo se da svakodnevno čekamo Gospoda, jer nam je On mnogo bliži nego što mislimo. Razmislimo o onome što smo učinili pogrešno, pokajmo se i izmenimo svoje puteve, jer nas Hristos svakodnevno posećuje u dubini našeg srca, ako prebivamo u skromnim očekivanjima.

Amin.

Beseda jeromonaha Kirila (Popova) 23. maja 2021.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: