PISAC KAO ANTAGONIST
Esej „Pisac kao antagonist“ Pekić je napisao podstaknut mišlju da Srbi nikada nisu, poput nekih drugih naroda, imali pisce koji će im reći istinu u lice.
Utorak, 2. januar 1984. godine
Mi nemamo pisce koji bi kao Džordž Orvel pošteno i otvoreno pisali o svom narodu. Džordž Orvel, a i mnogi drugi Englezi, a da nisu tek Irci koji kao Šo govore engleskim jezikom samo da bi Engleze ismejali.
Njegovih 76 ogleda pod zajedničkim naslovom As I Please, u socijalističkom Tribunu, uzor su kritičke žurnalistike. Nemamo ih bar danas. Nekada smo ih imali, kao na primer – Krležu. Premda, istini za volju, ovaj je više bio zainteresovan za klasne osebujnosti hrvatske buržoazije, nego za hrvatske nacionalne osobine i etičke i „etničke modele“. Tu i tamo, neizbežno je morao pisati o svim Hrvatima, pa ih sve i povrediti.
Leva književnost, gledana u celini, nije bila zainteresovana za narod, jer se on, izvan realnih klasa, javljao za nju kao idealistička apstrakcija, u najboljem slučaju kao izmišljotina buržoaske propagande da se maskira eksploatacija. On je kao i komunisti koji su se na narod najviše pozivali, ali ga nisu videli kao Celinu, pa narodne osobine nisu za njih mogle ni postojati. Ukratko, oni su videli srpsko seljaštvo, srpsku radničku klasu, ukoliko je postojala, i srpsku buržoaziju. Ali srpski narod nisu videli. I Orvel, naravno, kao levičar, premda ne i marksista, često polazi od klasnih razlika, ali preko njih stiže i do nekih opštih osobina rase.
Mi Srbi nikad nismo imali jednog Krležu, pa ni Orvela, Mana, Kestlera, Sartra, Solženjicina. I to se oseća u ravnodušnosti naših pisaca i njihovih dela prema najbolnijim traumama i zagonetkama vremena. A i oni koji misle da se njima bave, klize po površini, po političkom prividu (refleksiji) tih trauma i tih zagonetki.
Savremeni srpski pisci još traže svoje čitaoce. A tada je taj posao nespojiv sa njegovim – vređanjem. Kad od nekog očekujete pažnju, nije mudro početi time što ćete mu reći šta vam se sve na njemu ne dopada.
Tek kad pisci narod prestanu gledati samo kao čitaoce od kojih se živi i kojima treba neprestano antišambrirati, dobiće šansu da o svom narodu kažu i neku neprijatnu istinu.