NIJE SILIKON, A KAO DA JESTE
Donesem ja to kući, pa od želje uzmem jedan paradajz, onako da se zasladim. Pošto je bio prilično velik, uzmem nož, pa ga rasečem na pola…
Sve bitke u životu služe da nas nečemu nauče, čak i one koje gubimo – Paulo Кueljo
Kraj druge dekade dvadesetprvog veka. Subota, pijačni dan u Vrbasu, gradiću u srcu plodne Bačke.
Zapravo, nije to više gradić. Za razliku od pre trideset godina, danas više liči na palanku. Opustelu palanku… Ljudi se uvukli sami u sebe. Nema više ozarenisti na licima, radosti u očima… A i čemu bi se radovali? Sve je otišlo u tri… prouhajala desetleća. Nije to više onaj Vrbas koji se dičio poljoprivrednim kombinatima, prehrambenim fabrikama, brojnim zanatskim radnjama. Da spomenem samo neke: „Vital“, „Karneks“, „Bačka“, „Sava Кovačević“, „Mepol“, „Bačkatrans“, BIMP, u kojima je bilo mesta za sve koji su hteli da rade. I u kojima su radnici bili radnici, a ne savremeno roblje…
Elem, odoh na pijacu da pokupujem sve po spisku, koji mi je žena tutnula u korpu. Prvo kupujem kupus, jer je on najteži, pa ide na dno korpe. Žena reče – obavezno Futoški! (Velikim slovom, jer to zaslužuje!) – Idem od tezge do tezge, svi prodavci tvrde da je Futoški, a svaki tvrd k’o kamen. Nit je za salatu, nit je za kuvanje, a za turšiju, da ni ne pominjem. Kupim još i kilo mladog krompira, glavicu salate, pola kilograma spanaća i deset jaja. Na kraju, biram paradajz. Lep je, ne možeš ga se nagledati. Mnogo lepši od onog kojeg sam jeo u detinjstvu.
Donesem ja to kući, pa od želje uzmem jedan paradajz, onako da se zasladim. Pošto je bio prilično velik, uzmem nož, pa ga rasečem na pola. Pogledam – i prođe me volja da ga zagrizem. Više je ličio na model od silikona napravljen 3D tehnikom, nego na prirodni paradajz. Nateram sebe i da ga okusim. A bolje da nisam. Kao da sam žvakao plastiku…
Poučna i utešna priča.