OTPUSNICA
Toga dana polubog se pojavio na vratima sa svojim „vodenim vilama”, zastajao pored kreveta, izdavao naređenja, mrmljao, vrlo dobro, vrlo dobro. „Otpustiće je”, pomislila je stara profesorka dok je, zatvorenih očiju, već videla svoj nameštaj, svoje stare, požutele slike, malom drveno-srebrnom ramu.
Najčudnija nije bila ona veštačka tišina, narušavana na mahove ovim ili onim potezanjem zvonceta, pozivom koji je možda bio krik očaja ili straha, i tek kasnije, mnogo kasnije, koracima, toliko puta zakasnelim, koji su se napokon smilovali da joj odgovore.
To nije bila ni ona potpuna nepomičnost iz prvih dana rata (poslednjeg u ono doba), niti jednolična novina dekora, sačinjenog od visokih glatkih zidova, pomalo prljavih, kao da su bezbroj puta dodirivani dok su se žive i mrtve žene smenjivale u tih osam gvozdenih kreveta, uzanih i istovetnih. Ne, najčudnija je bila ona sama, to njeno telo, najednom tako značajno, s kojim se postupalo kao da je od stakla i kao da se može slomiti jednim malo neopreznijim pokretom.
„Čemu tolika briga?”, mislila je stara profesorka, možda zato što je razmišljanje bilo jedini način da prekrati vreme. Nikada nije volela da razgovara, još manje da sluša tuđe razgovore, a sada je bila osuđena da sluša svoje družbenice i pričljive ljude koji su ih posećivali u predvečerje, kako raspredaju o svojim suvoparnim životima i ispraznim problemima. Sećala se da se nalazila na vratima smiraja, koja je čak pokušavala na silu da otvori, ali je nisu pustili da uđe. Bila je to borba prsa u prsa u nekom pretčistilištu (nazivali su ga oporavak), jedna neslavna bitka koju je izgubila. Čemu sve to? Јedno telo više ili manje na ovom prenaseljenom svetu… Јedno staro telo, i povrh toga, tako sasušeno i bolesno, tako beznadežno… Јe li to Hipokratova zakletva?
Druge su govorile o ovome ili onome, a ona je sklapala oči i s naporom počinjala da misli o svojoj kući, o svojim stvarima, čak i o mališanima koje nije doživljavala kao svoje unuke, nego kao decu voljenog sina. Razmišljala je i o košmaru od pre nedelju dana, koji nije uspevala da zaboravi. Mučile su je neke bele utvare, kad se, najednom, obrela u nekoj mračnoj sobici s još tamnijim dvorištem u dnu. Kao zelena boja Sintre, zimi, u sumrak. U sobi komad nameštaja od pruća i ona, u stolici za ljuljanje, u iščekivanju (čega?), mislila je s još većim naporom, ali nije bilo više ničega čega je mogla da se seti. Otkud nameštaj od pruća, zašto stolica za ljuljanje i tamno-zeleno dvorište, u dnu, s njene desne strane? „Samo smireno, smireno”, govorili su joj i ponavljali prvih dana posle spasavanja, kao da je bila dete ili senilna starica. Zatim je postalo suprotno. Neka se kreće, gopodin doktor hoće da ona sedne na stolicu, da učini nekoliko koraka. Zar ne uviđa koliko je važno učiniti nekoliko koraka, napustiti ovaj krevet, da je to zapravo neophodno?
Važno? Neophodno? Bilo bi smešno da je verovala u sve što su joj govorili. Nikada nije bila lakoverna, pa ni sada… Uostalom, bile su to reči izgovorene bez imalo ubedljivosti. Govorili su ih, a već su mislili na nešto drugo, već gledali na drugu stranu, već u prolazu.
Bolesnice iz drugih kreveta su verovale, ili su se pretvarale da veruju u to, jer su joj govorile da baš mora da se kreće, jer će, u protivnom, posle dobiti žuljeve. Posle? Shvatila je da se smeši, ili joj se samo tako činilo. Šta znači to posle?
Gospodin doktor je bio jedan od polubogova tog zagađenog mora, uvek praćen na svojim vizitama s dve ili tri bele i aseptične, nasmejane sirene. Polubog je tako dolazio sa svojom svitom. Umesto trozupca – stetoskop. Bio je mlad i veseo, onaj koji deli zdravlje, onaj koji skida konce, obično sedmog dana. Uvek je pitao staru profesorku da li su je posetili učenici, a ona bi još jednom odgovarala da više nema učenike, da je u penziji, da je jedino sin posećuje.
Toga dana polubog se pojavio na vratima sa svojim „vodenim vilama”, zastajao pored kreveta, izdavao naređenja, mrmljao, vrlo dobro, vrlo dobro. „Otpustiće je”, pomislila je stara profesorka dok je, zatvorenih očiju, već videla svoj nameštaj, svoje stare, požutele slike, malom drveno-srebrnom ramu. Јedna grupna fotografija, ona sa đacima. Okačila ju je na zid ne znajući ni sama zašto. Sve ih je već izgubila iz vida. Njih i druge koje je godinama podučavala.
„Zašto ne dođeš da živiš sa nama?”, pitao ju je sin, nekoliko puta. „Strašno je što si ovde sama!” A ona se smešila, mora da se smešila, jer njen obožavani sin nije ni slutio da se ona, tek kad bi ušla na vrata svog stana, tek kad bi ih zatvorila za sobom, osećala smirenom, zaštićenom, skoro srećnom. Uvek je bilo tako. Tako je bilo i sada. Osećala je da je u nedostojnoj, mada ohrabrujućoj situaciji, kao kornjačino jaje ukopano duboko u pesak. Izvan kuće, daleko odatle, vrebale su je opasnosti, oduvek. Kolege, učenici, prolaznici, čak i prijatelji (a bilo je tako malo prijatelja), svi su oduvek bili „drugi”. Muž je, takođe, ostavio tako blede tragove, da je jedva uspevala da se seti njegovog pogleda, glasa. Da li je uopšte i postojalo neko vreme kad on nije bio deo „drugih”? Sin ne, sin je bio njeno telo i duša, i svakoga dana je navraćao kod nje kući, a sada i u bolnicu. „Zdravo, mama!”, uzviknuo bi još s vrata.
Sada joj je lekar prišao, stao kraj njene postelje.
– Kada ćete me pustiti, gospodine doktore?
– Ovih dana. Možda u ponedeljak. Već sam razgovarao s vašim sinom, on će vam sve ispričati. Dolazi danas, zar ne?
– Dolazi uvek, svakoga dana.
– Odlično. Čak i zato što…
Zaćutao je, i već nije bio tu.
Bolesnica u krevetu s njene leve strane rekla je da je prava sreća imati takvog sina. Snaha još nije došla da je obiđe, a ni unuci.
Snaha je imala puno posla, a unuci… deca k’o deca…
Zatvorila je oči jer nije želela da nastavi razgovor, a te žene nikad nisu zatvarale usta, čak ni noću. Snaha je zaista bila prezauzeta. A bila je dobrodušna, samo… Nije umela da vaspita decu, možda je čak bila i nesposobna za to. Bila je dobrodušna, ali previše meka. Nikada je nije videla da se bori, čak ni sa decom, koja su bila bahata i agresivna kad im roditelji nisu bili u blizini. Tukli su se, čak bi i nju udarili, ali ona nije imala snage da ih ćušne. Više je volela da i ne ide kod sina. Više je volela da ga čeka.
Pojavio se predveče i ona ga je odmah spazila jer u to doba dana nije skidala pogled s vrata. Poljubio ju je u čelo i seo na ivicu kreveta:
– Zdravo, mama. Razgovarao sam s doktorom. Rekao mi je da ćeš izaći u ponedeljak.
– Kako se radujem, mili moj!
– Ali mi je, takođe, rekao da ne možeš da živiš sama, da ne možeš više da živiš sama.
– Šta? – upita s nevericom.
– Tako je on rekao. Ne možeš, nipošto. Već sam se sve dogovorio s Alisom i ona ti je stavila krevet u dečju sobu…
– Šta ti pada na pamet – i skoro nije mogla da dođe do daha. – Naravno da idem svojoj kući. Možda ne prve nedelje, ali posle…
– Mora tako, nema druge mogućnosti. Čak će biti dobro, malo ćeš se brinuti o deci. Znaš kakva je Alisa… Čak će biti dobro, mama. Za nas, i za klince. A, naravno, i za tebe.
– A moja kuća? – upita sa zebnjom. – Moje stvari?
– Nisu baš tako važne, zar ne? – reče on smešeći se, kao da razgovara s detetom.
Oklevala je, još jednom bacila pogled na svoj vajkadašnji dom, na svoju, zaštitničku kolibu i, najzad, promucala:
– U pravu si, sigurno si u pravu. Nisu važne.
Kasnije će joj druge bolesnice verovatno reći da mora da je zadovoljna što je otpuštaju, a ona će im odgovoriti da je, naravno, vrlo srećna. Kako su one mogle da shvate koliko je strašno izgubiti jedan rat i postati izbeglica? Zažmurila je i pomislila kako je celog života učila decu, a zapravo ih nikada nije volela, i ona su to uviđala jer deca su vrlo prepredena, čak i ona manje inteligentna. A sada, pred kraj života, biće bačena deci.
Onda je počela iz sve snage da zamišlja kako je mogla ili, tačnije rečeno, kako želi da umre, i odlučila je da ne diše, da se primiri, u iščekivanju kraja. Ali, naravno, nije uspela da dosegne potrebnu tačku i uzdahnula je duboko, i osetila suze koje nisu potekle, niti su joj navrle na oči.
– Dogovoreno – reče. – Kako ti hoćeš.