ZAKASNELA PRIČA

Da li su ovo trenuci koji vode i kreću se ka nekoj trajnoj i potpunoj neizvesnosti odnosno..? Let u prazno… je takoo… neponovljiv…

 

Ne znam da li sam zakasnio za neku priču o sebi. Ako u ovom momentu uopšte ima potrebe za njom. Trenutak je jedinstven. Dešava se prvi put, verovatno se ne ponavlja…

zakasnela priča

Dok letim, tonem, ne stižem ni da razmišljam o tome. No, osećam da mi nešto silno nedostaje. Nešto u telu, nelagoda bolje rečeno, kao da sugeriše kajanje. Kajem se zbog nečega? Da li postoji uopšte neko osećanje? Zašto neko ne preovladava u trenutku kada..? Kada šta?

Za trenutak gubim orijentaciju. Oko mene i u meni pojačava se konfuzija… Nekog momenta nema ničeg materijalnog pored i oko mene, dolaze zatim, ni od kuda, ljudi nejasnog lika, neki čudni objekti nejasnih kontura koji kao da se uvijaju u plavetnilu i crnilu neba… Sve titra pa umiruje… Nešto, što ni na šta posebno ne liči se smanjuje, uvećava, dolazi, odlazi… rasplinjuje… Nestaje… život?…

Imam potrebu da nešto glasno kažem. Nešto jako, dramatično, da čuje nebeski svod.

Sve mi se gubi. Letim, ne znam u kom pravcu, ako ovde uopšte ima pravca, u prostoru gde nema bilo čega, zvukova, sećanja, osećanja.

Da li su ovo trenuci koji vode i kreću se ka nekoj trajnoj i potpunoj neizvesnosti odnosno..? Let u prazno… je takoo… neponovljiv…

Osećam blaženstvo. Misao izlazi iz mene. Gledam je, lebdi… Da li je to ONO? ONO!? Ne stižem, da li iz neznanja ili straha? Da stvorim neki stabilniji stav o tome, da prihvatim da je to…