Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

PRIČAM SA NJIM I ON SA MNOM

Naš odnos sa Bogom je živ. Volimo se i svađamo, nalazimo Ga i gubimo, pušta nas da odemo i ponovo nas okuplja. Ali svakako je uvek sa nama, naročito kada to ne osećamo.

 

Molitva nije dugačak spisak molbi Bogu. Ne molim se samo kada nešto želim ili kada se nečega plašim. Prvenstveno se molim da imam odnos sa Bogom. Ja pričam s Njim i On priča sa mnom, ja gledam u Njega i On gleda u mene, a kada ovaj odnos napreduje, ne moram ni da pričam sa Njim sve dok smo zajedno na istom mestu tišine. Šta reći kada ljubav kaže sve.

odnos sa bogom

Kada osećate, vi ne govorite, kada volite ne morate da objašnjavate, druga osoba zna, oseća ono što vi osećate prema njoj. U stvari, kada te mnogo voli, onda zna šta želiš pre nego što ti to kažeš. Zato Sveti Isak kaže – u Carstvu Božijem, jezik kojim ćemo govoriti biće ćutanje. Razgovaraćemo s ljubavlju, pa nam reči neće biti potrebne. Sve će biti Prisustvo, osećaj duboke ispunjenosti.

Ali ovde na ovoj zemlji, u svetu u kome živimo, doživljavamo bol, teškoće i iskušenja. Naša izdržljivost puca, naše nade se povijaju. Naša duša je pomračena i želi svetlost. Moramo da razgovaramo, da podelimo naše patnje i tugu. Osetljivi Sveti Grigorije Bogoslov je govorio: „Deco, pričajte, pričajte makar i u vazduh“. Reci Bogu šta te muči, šta te boli, borite se zajedno. Bog želi da mu kažemo sve, On zna da nam je potreban.

Jedna mlada žena je izgubila muža. I on je bio veoma mlad. Pozvala je svog duhovnog oca i on joj je rekao – „Dođi odmah, čekam te…“ Otišla je u njegovu keliju. Čim ju je ugledao, zagrlio ju je, dozvolio joj da plače, viče, i on zaplakao je sa njom. Zatim ju je okrenuo ka ikoni Hristovoj i rekao joj : „Samo mu reci šta te muči, požali se, On je živ i sluša te, iznesi svoju tugu i bol…“.

Naš odnos sa Bogom je živ. Volimo se i svađamo, nalazimo Ga i gubimo, pušta nas da odemo i ponovo nas okuplja. Ali svakako je uvek sa nama, naročito kada to ne osećamo.

Dakle, molitva je uglavnom naš odnos sa Bogom, zatim slavljenje i zahvaljivanje, pa ispovest, razgovor i deljenje sa Hristom svih naših patnji i problema, a na kraju Mu kažemo: „Čini šta misliš. Želim ovo, ali ne znam da li mi je to potrebno. Daj mi ono što mi zaista treba. Zaista, ko zna šta mu je zaista potrebno? Naša želja se gubi u mraku nesvesnog, ne poznajemo sami sebe. Samo jedno znam dobro Hriste moj, da mi je hladno kada sa daleko od tebe i osećam samoću, tugu i pustoš. Samo u Tvojim rukama mi je toplo. Zato me čuvaj da se ne izgubim… Dovoljno mi je da znam da si ovde iako to ne vidim uvek, dovoljno je da to osetim…“.

Otac Haralambos Livios Papadopulos

Izvor: Zivereci.com

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: