Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

PRIČA O ŠEĆERIMA

Dugo su zaslađivači povezivani sa pojavom kancera, a istraživanja pokazuju da više od polovine ljudi sumnja u bezbednu upotrebu zaslađivača.

 

Duško Radović je opisao muku na kojoj se nalazi većina ljudi kad razmišlja o dijeti: „Na pitanje: kako oslabiti? postoji jedan jedini odgovor: treba manje jesti. Ovako logični i jednostavni odgovori nisu popularni. Njih daju oni koji se prave da nisu razumeli pitanje. Jer pravi smisao tih pitanja glasi: kako oslabiti, a ne odricati se jela? To se traži.”

zaslađivači slatkiši

I onda nešto što se logično nameće jeste da su veštački zaslađivači zapravo pravo rešenje, instant formula koja će nam pomoći da se manje odričemo i manje gojimo. Ovo deluje jako uzbudljivo, ali, nažalost, uzbuđenje kratko traje jer, kako pokazuju istraživanja, upotreba zaslađivača je potpuno nedelotvorna, a objasnićemo i zašto.

Da krenemo od početka, a početak je bio pre oko 150 godina, kada su izvesne slatke materije poznatije kao veštački zaslađivači počele da se koriste zahvaljujući tome što su čak i nekoliko hiljada puta slađe od belog šećera, a bez kalorija.

Na početku treba reći da podela zaslađivača na prirodne i veštačke generalno nije prihvatljiva jer izaziva priličnu konfuziju u svesti potrošača. Naime, isticanjem prirodnosti ili biljnog porekla zaslađivača, proizvođač potrošačima sugeriše da se radi o proizvodu koji ima blagotvorno dejstvo na organizam ili da se u najmanju ruku može smatrati bezopasnim po zdravlje, što nije potpuno tačno. Osim toga, ova podela je besmislena jer se jedino med može smatrati prirodnim zaslađivačem, svi ostali su veštački.

Na primer, među navodno prirodnim zaslađivačima je stevija koja se dobija iz lista biljke Stevia rebaudiana koja potiče sa južnoameričkog kontinenta, kombinovanjem tehnoloških postupaka ekstrakcije i dehidratacije.

To znači da stevija zaslužuje epitet prirodnog zaslađivača na biljnoj bazi jednako koliko i beli šećer koji se, takođe, izvesnim tehnološkim postupcima proizvodi od šećerne trske i repe. Pa na kraju krajeva i kukuruzni visokofruktozni sirup je prirodnog i, naravno, biljnog porekla, ali njegov unos nije ni najmanje bezopasan.

Zapravo, visokofruktozni sirup od kukuruza doprinosi nastanku ciroze jetre, o čemu ćemo već govoriti drugom prilikom.

U svakom slučaju, adekvatnija je podela zaslađivača na:

  1. kalorijske ili one koji imaju energetsku vrednost i čiji prekomeran unos dovodi do gojaznosti. U tu grupu spadaju beli šećer, melasa, agavin sirup, javorov sirup, med, visokofruktozni ili visokomaltozni kukuruzni sirup koji se proizvode razlaganjem kukuruznog skroba;
  2. beskalorijske ili one koji nemaju energetsku vrednost ili, tačnije rečeno, one čija je energetska vrednost relativno beznačajna. U tu grupu spadaju stevija, acesulfam K, aspartam, luo han guo, neotamin, saharin, sukraloza ili splenda i šećerni alkoholi.

Dugo su zaslađivači povezivani sa pojavom kancera, a istraživanja pokazuju da više od polovine ljudi sumnja u bezbednu upotrebu zaslađivača.

Jedan od prvih zaslađivača, ciklamat je izbačen iz upotrebe još davno, dok je na preparatima saharina stajalo upozorenje jer je utvrđeno da saharin kod eksperimentalnih miševa uzrokuje pojavu kancera bešike. Kasnije, 2000. godine, upozorenje je uklonjeno pošto se pokazalo da je loš uticaj saharina specifičan za miševe i da nema opasnosti za ljude jer postoji razlika u metabolisanju saharina kod ljudi i miševa.

Aspartam je do sada povezivan sa tumorom mozga, a velike količine aspartama su kod laboratorijskih životinja izazivale limfom i leukemiju. Međutim, ti nalazi nisu do kraja potvrđeni kod ljudi, verovatno i zbog visoke doze koja je korišćena kod životinja.

Neki drugi zaslađivači kao manitol, sorbitol i ksilitol, koji se nalaze u žvakaćim gumama, mogu imati laksativni efekat, zbog čega na svakom pakovanju piše da preteran unos žvakaće gume može izazvati dijareju. Izvesne studije povezuju beskalorijske zaslađivače sa hroničnom bolesti bubrega, osteoporozom i promenom bakterijske flore u crevima, što nije beznačajno.

Na primer, studija stara pet godina je pokazala da je 11 nedelja unosa beskalorijskih zaslađivača bilo dovoljno da se eksperimentalnim miševima poremeti crevna flora i da im se ustanovi dijabetes.

Naravno, u eksperimentima su korišćene ogromne doze zaslađivača, a doze koje normalno unosimo verovatno nisu opasne po zdravlje. Ali postoje neki drugi razlozi za njihovo izbegavanje kojih treba biti svestan.

Naime, najveći problem sa beskalorijskim zaslađivačima je taj što se radi o materijama kod kojih sladak ukus i kalorije nisu u srazmeri koju naš mozak očekuje da registruje. Milionima godinama naš mozak, kad registruje sladak ukus, očekuje da stiže hrana. Istog momenta kada stavimo slatkiš u usta, pankreas dobija naredbu da luči insulin, hormon koji reguliše nivo šećera u krvi.

Kada uzmemo beskalorijski zaslađivač, mozak posle sat vremena postaje zbunjen jer šećer ne stiže u krv i vremenom prestaje da se oslanja na čulo ukusa. Tako se remeti osećaj gladi, a mozak u strahu od izgladnjivanja, pojačava potrebu za slatkim. Jedna interesantna studija je pokazala da su ljudi koji su uzimali jogurt sa aspartamom dnevno unosili i po 400 kalorija više nego oni koji su koristili običan jogurt.

Neki zaslađivači kao što su splenda i sukraloza više od drugih uzrokuju skok insulin u krvi, a visok nivo insulina u krvi nije poželjan jer, osim što utiče na promet šećera u krvi, insulin je hormon koji čuva masne naslage zbog čega doprinosi gojaznosti.

Osim toga, psiholozi tvrde da unos beskalorijskih zaslađivača može pospešiti gojenje zbog toga što se javlja tzv. kognitivna distorzija. Drugim rečima, nakon što popije napitak bez kalorija, osoba dozvoli sebi da to kasnije nadoknadi, pa zapravo pretera sa unosom slatkiša.

Najviše zaslađivača se danas unosi kroz gazirane napitke. Poslednjih godina, industrija gaziranih napitaka lansirala je niskokalorijske varijante poznatih napitaka zaslađene stevijom. U želji da pridobiju naklonost populacije koja vodi računa o zdravlju, poznati proizvođači su odabrali zelenu etiketu koja bi trebalo da asocira potrošače na prirodan i zdrav proizvod.

Na kraju, može se reći da unos slatkog, bez obzira na kalorije, podržava sklonost slatkišima i loše navike u ishrani, kao što elektronska cigareta održava psihičku i fizičku zavisnost od duvana. Tako da, najjednostavnije rečeno, beskalorijski zaslađivači povećavaju šansu da se ugojimo, osetimo povećanu glad i želju za slatkim, i na kraju unesemo više kalorija nego što bismo inače.

prof. dr Svetlana Stanišić, dr stomatologije, dr nauka fizičke hemije, Univerzitet Singidunum

https://www.youtube.com/channel/UCXFcJJONZ2HrDet_zjV9elg

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: