SANDUČE
Bilo je to prekjuče, na Stevanjdan.
Ustadoh, mrak, tek se razdanjava.
Prosule se zvezde po nebu, k’o đerdan.
Setih se da je danas i očeva slava.
Ja sam odavno batalio te gluposti,
što kaže moja žena.
Nije da sam nevernik, Bože me oprosti.
Nego… došla su nova vremena.
Eto, danas ću u Gružu, u dedino selo.
Ispod Rudnika, u Beluću.
Dolazi mi neki Nemac,
stavio sam na oglas kuću,
pa da je pogleda.
Jer, što će mi?
Odavno umrli i baba, deda,
majka i otac.
Što da badava propada?
Godinama nisam pobio ni kolac,
a i daleko je od Beograda.
Oko podneva stigoh,
vidim, Švaba već čeka.
Nešto belo, zrikavo i pegavo,
vala, ne liči na čoveka,
onako žut.
Al’ vidim, sve mu se dopada!
Ne smeta mu ni loš put,
nit’ kriva ograda,
niti što vrapci rkću po oluku.
Trabunja nešto o vodi,
šipurcima i svežem vazduhu,
dok mi maše parama ispred nosa.
Prođosmo pored magaze,
pod strehom još visi dedina kosa,
za ekserom brus, u volujskom rogu.
Spotakoh se za nešto,
za dlaku da slomim nogu.
Kad ono, babina obramača.
E, ne znate vi gde je izvor Ćelovača,
i koliko je odatle vode donela…
Da sve sipaš, ‘nako, iz neba,
udavio bi pola sela.
Evo, po sto dukata!
Mislim, a turam ključ u bravu.
Zaškripa kvaka, ciknuše vrata,
nešto me teknu, ali u trenu.
Odmahnuh glavom, odmah se prenuh,
pa pozvah kupca da gleda robu.
Uđe veselnik u prvu sobu,
pa nešto stade da romori.
Kud je ‘naki, ne zna ni da govori,
puška ga ubila,
već jauče.
Da mu poklonim, da ga ne slušam!
Kad, ugledah neko sanduče.
Stoji, na sred kuće.
Svega mi, nisam ga nikad video ranije!
Učini mi se da neko šapuće,
da ga otvorim.
Priđoh polako, kao da gorim,
pa digoh poklopac.
Kad tamo, svašta.
Imalin, igla, vojnički konac,
parčići zemlje, sitno grumenje,
geleri, pisma, izdeljan krstić,
dve epolete, uz njih ordenje.
I slika.
Mladog čoveka, vidim vojnika.
Gleda me, brate, kao da diše.
Pogledah nazad.
Kad, nešto piše.
„Moj mili sine, čuvaj ognjište,
ikonu slavsku, gumno, strnište,
sve naše njive, trlu, dvorište,
votnjake, polja, bunar, kućište.
Ukrovi kuću što sam ozid’o…“
Poslednja pošta – ostrvo Vido.
Kroz suze dozvah dedinu priču,
od sebe sam je, odavno skrio.
Setih se da je bio siroče,
da oca nije, ni upamtio.
Sam, u oluji, vetru, bespuću…
Kad, neko reče: „Kupujem kuću.“
Probudi se duša.
O, hvala ti, Bože!
Zatvorih sanduk, i rekoh:
„Ne može.“
Zapevali pragovi, zapojale grede.
Negde nesta Švaba, k’o đavo pred krstom.
Ja odoh da otkujem kosu moga dede.