Etgar Keret: Za jedan gram

ZA JEDAN GRAM

I dalje mi se tu ništa ne dopada. Ne zato što mislim da je opasno, nego zato što se plašim da bi moglo da bude neprijatno. Ne znam da hendlujem neprijatno. Da sedim s nepoznatim ljudima u tuđoj kući, u nekoj nebuloznoj atmosferi — to mi ne prija.

Ima jedna preslatka konobarica u bistrou blizu moje kuće. Beni, što tamo radi u kuhinji, e on mi je rekao da se zove Šikma, da nema dečka i da gotivi lake droge.

Pre nego što je ona počela da radi u bistrou, ja tamo nikada nisam išao — ni jednom. A sada džedžim na barskoj stolici svako jutro. Pijem espreso. Porazgovaramo malo o onome što sam pročitao u novinama, o drugim mušterijama, o kolačima. Ponekad je čak i nasmejem. Prija mi kad se nasmeje. Gomilu puta je malo falilo da je pozovem u bioskop. Ali s bioskopom je suviše napadno. Kad je zovneš u bioskop, to ti je na korak od poziva na večeru, ili da odete u Eilat na more za vikend. Pozvati nekoga u bioskop znači samo jedno; to je kao da mu kažeš, “Želim te.” A ako nije zainteresovana i odbije te, to može da bude neprijatno Zato mi je ideja da je pozovem da zajedno popušim buksnu zvučala bolje. U najgorem slučaju može da ti kaže, “Ne duvam,” i onda ću da provalim nek foru o stonerima, i, kao da se ništa nije dogodilo, naručim još jedan kratki espreso i posle odem svojim putem.

Zato zovem Avrija. Avri je jedini u gimnaziji baš ozbiljno duvao. Nismo se čuli više od dve godine. Dok okrećem broj u glavi smišljam šta ću prvo da ga pitam, tražim nešto što mogu da mu kažem pre nego što pomenem vutru. Ali čim sam ga pitao kako je, kaže, “Suvo. Zatvorili su libansku granicu zbog sranja u Siriji, i zatvorili su egipatsku zbog Al Kaide. Brate, nema šta da se puši u ovom gradu. Tebra, odlepio sam.” Pitam ga što još ima on, i on mi odgovara, iako obojica znamo da to mene uopšte ne zanima. Kaže mi da mu je devojka trudna, i da oboje žele dete, i da je njena keva udovica, i ne samo da ih pritiska da se venčaju nego hoće i da venčanje bude u sinagogi — zato što bi to njen ćale hteo da je živ. Znači, ajde joj ti izađi na crtu protiv tog argumenta! Šta treba da uradim? Da iskopamo ćaleta da ga pitamo?

Sve vreme Avrijeve priče pokušavam da ga smirim, objašnjavam mu da to i nije baš neki veliki problem. Jer za mene zaista nije neka frka ako se Avri oženi pred rabinom ili ne. Čak ako i odluči da se iseli iz zemlje za stalno ili da promeni pol, ne bih se osobito uzbudio. Taj jedan hed za Šikmu je jedino što me zanima. Zato teram svoje: “Tebra, neko negde sigurno ima šemu? Nije mi do duvanja. Treba mi za ribu. Jednu super cicu koju bih da impresioniram.”

“Nigde ništa,” ponavlja Avri. “Kunem ti se, počeo sam da pušim Spajs, k’o đankoza neka.”

“Ne mogu da je zovem na to sintetičko njesra,” kažem mu. “Neću se blamiram.”

“Kapiram,” mrmlja on s druge strane linije. “Sve ja kapiram, ali, u ovom trenutku, trave jednostavno — nema.”

Dva dana kasnije, Avri me zove rano i kaže mi da možda ima nešto, ali je komplikovano. Ja mu kažem da ne pitam šta košta, samo nek nađe, pa makar i skupo. Meni je ovo sporadično, uostalom, samo mi treba gram. “Nisam rekao ‘skupo,’ ” kaže on, nadrkano. “Rekao sam ‘komplikovano.’ Dođi za četrdeset minuta u Karlebah 46 i objasniću ti.”

“Komplikovano” nije ono što priželjkujem u tom trenutku. I, sećam se iz gimnazije da sa Avrijem “komplikovano” ume bude žešće komplikovano. A u stvari, meni treba samo jedan bad, za jedan jedini džoint, da poduvam s lepoticom koja se smeje na moje fore. Nemam ja živaca da se sad cimam s nekim krimosom, ili kogod da je taj dasa koji živi na Karlebahu. Već sam se smorio od Avrijevog tona preko telefona, a i dvaput je rekao “komplikovano”.

Stižem na adresu, a Avri me već čeka pored motocikla, još nije skinuo kacigu. “Ovaj lik,” kaže on meni, zadihan dok smo išli uz stepenice, “ovaj kod kog idemo, on je advokat. Moja ortakinja mu sprema gajbu jednom nedeljno, ali ne za lovu — nego za medicinsku marihuanu. On izgleda ima neku rakčinu ili nešto u tom fazonu — nisam baš siguran gde — i ima recept za četrdeset grama mesečno, ali ne može sve sam da poduva. Pitao sam je da ga pita ako hoće malo da nam izađe u susret, i on je rekao da možemo da porazgovaramo, ali je insistirao da dođu dvojica, pojma nemam zašto. Zato sam te pozvao.”

“Avri,” kažem mu, “meni treba samo jedan jebeni bad. Ne pada mi na pamet da ulazim u narko-dilove sa nekim advokatom koga nikad nisam video.”

“Nije nikakvo dilovanje,” kaže Avri. “Čovek samo hoće da nas dvojica navratimo do njega da porazgovaramo. Ako kaže nešto što nam se ne dopada, samo ćao i palimo. Kako god, danas nećemo ništa da pazarimo. Nemam ni prebijene pare. U najboljem slučaju, videćemo u čemu je fora.”

I dalje mi se tu ništa ne dopada. Ne zato što mislim da je opasno, nego zato što se plašim da bi moglo da bude neprijatno. Ne znam da hendlujem neprijatno. Da sedim s nepoznatim ljudima u tuđoj kući, u nekoj nebuloznoj atmosferi — to mi ne prija. “Nu,” Kaže Avri, “popni se sa mnom, i kroz dva minuta možeš da se isfoliraš da ti je stigla poruka i da moraš da ideš. Samo nemoj sad da me ispališ, keve ti. Tražio je da dođem sa ortakom. Samo uđi sa mnom, da ne ispadnem moron, i za minut možeš da pališ.” I dalje mi se tu ništa ne dopada, ali kad ga Avri ovako postavlja teško mi je da mu kažem ne a da ne ispadnem cava.

Advokat se preziva Korman, ili mu je makar to pisalo na vratima. I skroz je ok lik, onako normalan. Daje nam koka-kolu ali stavi po krišku limuna u čašu s ledom, pa se osećamo kao u hotelskom baru. I stan mu je kul: svetao, čak lepo miriše. “Pazi,” kaže on, “Moram da budem u sudu za sat vremena. Građanska parnica. Lik je zgazio devojčicu od deset godina i pobegao s lica mesta. Vozač jedva da je odrobijao godinu dana, i sad ja zastupam roditelje, koji ga tuže za dva miliona. On je Arapin, lik koji ju je udario, ali je iz bogataške porodice.”

“Opa,” kaže Avri, kao da stvarno kapira šta nam to Korman priča. “Ali mi smo došli u vezi sa nečim sasvim drugačijim. Mi smo Tinini ortaci. Tu smo zbog vutre.”

“Pa to je to,” kaže Korman nestrpljivo. “Ako me pustiš da završim, skapiraćeš. Vozaču će cela porodica da dođe na suđenje da ga podrži. Sa strane ubijene devojčice, osim roditelja, teško da će biti žive duše. A i roditelji će da sede tamo ćutke, povijene glave, neće ni da zucnu.” Avri klima glavom, ćutke. Još ne razume, ali neće da nervira Kormana. “Treba da ti drugar dođete u sudnicu i da se ponašate kao da ste u rodu sa žrtvom. Dižite dževu. Galamite. Vičite na okrivljenog. Recite mu da je ubica. Najbolje da vičete, psujte ga, ali ništa rasistički, samo tipa ‘Govno jedno“ i te stvari. Ukratko, sudija treba da oseti da ste prisutni. Mora da shvati da u ovom gradu postoje ljudi koji smatraju da se ovaj dasa jeftino izvukao. Možda sve to vama zvuči glupo, ali takve stvari ozbiljno utiču na sudije. Prodrmaju ih, da rastresu naftalin iz tih starih, suvih zakona, i da im pokažu šta je pravi svet.”

“A trava?” pokušava Avri.

“Čekaj malo, sad ću i o tome“, prekida ga Korman. “Vi meni pola sata u sudnici i daću pod deset grama svakom. Ako se budete dobro drali, daću vam i po petnaest. Kako vam se čini?”

“Meni samo treba gram,” kažem mu. “A da ti meni lepo prodaš taj gram, pa da ja palim? A posle lepo, ti i Avri vidite kako ćete —”

“Da ti prodam?” smeje se Korman. “Za kintu? Si ti normalan? Šta sam ja ovde, diler neki? Ja, bre, u najboljem slučaju, povremeno dam kesicu prijatelju na poklon.”

“Onda mi daj na poklon,” molim. “To je samo jedan jebeni gram!”

“Alo, bre! Šta sam ja rekao?” Korman se smeši neprijatnim osmehom. “Daću ti, ali prvo sa pokažeš da si pravi prijatelj.”
Da nije bilo Avrija, nikada ne bih pristao, ali on mi ponavlja da nam je to prilika i da ne radimo ništa opasno niti protivu zakona. Duvanje je ilegalno, ali vikanje na Arapina koji je zgazio devojčicu — to ne samo da je legalno, to je još i poželjno. “Ko zna?” kaže on. “Ako ima neke kamere, još će da nas snime za Dnevnik.”

“A kako si mislio da se pravimo da smo joj familija?” insistiram. “Roditelji će da skapiraju da nismo.”

“Nije nam ni rekao da kažemo da smo rod,” kaže Avri. “Rekao nam je samo da treba da galamimo. Ako neko pita, uvek možemo da kažemo da smo čitali u novinama i da smo indignirani građani.”

Tako mi razgovaramo u predvorju suda, koje je mračno i miriše na mešavinu kanalizacije i buđi. Iako se svađamo, obojici je već odavno jasno da sam ja u igri. Da nisam, ne bih dolazio dovde na Avrijevom motociklu. “Ne brini,” kaže mi on. “Dernjaću se ja za obojicu. Ti ne moraš ništa. Ti se samo ponašaj kao da si prijatelj koji pokušava da me smiri. Samo da vide da smo zajedno.”

Pola vozačeve porodice je već tamo u predvorju i bulje u nas. Sam vozač je debeljuškast, izgleda jako mlado, i pozdravlja se sa svakim ko dođe, ljube se, kao na svadbi. Za stolom sa naše strane, pored Kormana i još jednog mladog advokata sa bradom, sede devojčicini roditelji. Oni ne izgledaju kao na svadbi. Izgledaju skroz smoreno. Majka možda ima pedeset godina ili više i mala je kao ptičica. Ima kratku sedu kosu i izgleda kompletno neurotično. Otac sedi zatvorenih očiju. S vremena na vreme otvori ih, a onda ih ponovo zatvori.

Postupak se otvara, i izgleda da smo dogurali do kraja nekog komplikovanog procesa, i sve zvuči žešće tehnički i fragmentirano. Advokati samo mrmljaju brojeve raznih članova i pragrafa. Pokušavam da zamislim sebe i Šikmu kako sedimo u sudnici jer je našu ćerku pregazio auto. Upropašteni smo, ali se međusobno podržavamo, i onda mi šapuće na uvo, “Želim da jebeni ubica plati.” Nije zabavno za zamišljanje, zato prestajem i umesto toga počinjem da mislim o nas dvoje u mom stanu, pušimo nešto, i gledamo dokumentarac o životinjama na Nešnal Džeografiku na TV-u bez zvuka. Nekako se dohvatimo, i kako se ona privija uz mene dok se ljubimo osećam njene grudi koje se pritiskaju uz moje.

“Hijeno jedna!” Avri skače po galeriji i dernja se. “Zašto se smeškaš? Ubio si dete. Stojiš tamo u košuljici kao da si na krstarenje krenuo — umesto da truneš na robiji, majmune jedan.” Nekolicina vozačevih rođaka se probija prema nama, tako da ja ustajem i pravim se da smirujem Avrija. U stvari, zaista i pokušavam da smirim Avrija. Sudija udara čekićem i kaže da ako Avri ne prestane da viče čuvari će ga fizički izbaciti napolje iz sudnice, što u tom trenutku zvuči mnogo prijatnija opcija nego interakcija s celom vozačevom familijom, većina kojih sad stoji na milimetar od moje face i psuje Avrija.

“Teroristo!” skiči Avri. “Treba na smrt da te osude.” Nemam pojma zašto on to govori. Ali jedan dasa, sa ogromnim brkovima, udara mu šamar. Pokušavam da ih razdvojim, da stanem između njega i Avrija, i popijem glavom u facu. Čuvari izvlače Avrija. Usput, on ispucava još jedan rafal “Ubio si dete! Zgazio si nežni cvet. Trebalo je neko tvoju ćerku da ubije, pa da vidiš!” U tom trenutku, ja sam već na podu na sve četiri. Lije mi krv iz nosa ili sa čela — nisam tačno siguran. U trenutku kad Avri dovikuje deo o vozačevoj ćerki koju gaze kolima, neko me dobro šutne u rebra.

Natrag kod Kormana na gajbi, on otvara frizer, daje mi kesu smrznutog graška i kaže mi da pritisnem dobro. Avri ne razgovara ni sa njim, ni sa mnom, samo pita gde je vutra.

“Zašto si rekao ‘terorista’?” pita Korman. “Naglasio sam da ne pominješ da je Arapin.”

“Reč ‘terorista’ ne znači nužno da si Arapin,” brani se Avri. “To je kao da kažeš ‘ubica.’ I među Jevrejima ima terorista.”

Korman mu ne kaže ništa. Samo odlazi u kupatilo i izlazi s dve najlon kese. Daje mi jednu a drugu dobacuje Avriju, koji samo što je ne ispusti. “Ovo vam je po dvadeset,” kaže mi Korman dok otvara ulazna vrata. “Grašak slobodno ponesi.”

Sledećeg jutra u kafiću, Šikma pita šta mi je sa licem. Kažem joj da sam pao. Da sam bio kod prijatelja u poseti i da sam se sapleo o igračku u dnevnoj sobi. “A ja sam pomislila da si se potukao oko devojke,” kaže Šikma, i smejući se mi donosi moj espreso.

“I to se ponekad dogodi.” Pokušavam da joj uzvratim osmeh. “Ako se budeš dovoljno dugo družila sa mnom videćeš me i kako me tuku zbog devojaka, i zbog prijatelja i kad štitim mačiće. I uvek ja dobijem batine, nikad ne izbijem nikoga.”

“Ti ko moj brat,” kaže Šikma. “Vi ste oni što krenu da razdvajaju, pa na kraju dobiju batine.”

Osećam kesicu sa dvadeset grama kako mi šuška u džepu jakne. Ali umesto da obratim pažnju pitam je da li je gledala novi film o astronautkinji kojoj eksplodira svemirski brod i ona ostaje zarobljena u svemiru sa Džordžom Klunijem. Ona kaže da nije i pita me kakve to veze ime sa ovim o čemu smo razgovarali. “Nema veze,” priznajem, “ali zvuči fenomenalno. 3-D, s naočarama i sve. Hoćeš možda da gledamo zajedno?”

Tu nastupa trenutak tišine, i ja znam da će kad on prođe doći ili da ili ne. U tom trenutku, slika mi ponovo iskače u glavi. Šikma plače. Nas dvoje u sudnici, držimo se za ruke. Pokušavam da promenim program, da se prebacim na drugu sliku gde se nas dvoje ljubimo na dronjavom kauču u mojoj dnevnoj sobi. Pokušavam, i ništa. Ta slika, nikako ne uspevam da je se otresem.

Preveo Dejan Tiago Stanković