PUT
Zašto? Mislim, odakle ti ideja? Nikada nisi pokazivao sklonosti… Mislim, uvek je sve bilo… Zašto? Ne razumem. Čekaj, ozbiljan si?
– Pa gde si, bre, ti?
– U vozu.
– U kakvom vozu?
– Kako kakvom?
– Daj, bre, ozbiljno te pitam.
– U vozu. Znaš šta je voz? Prljavi kupe. Prazan. Pod je ulepljen, sivi mebl na sedištima. Iznad ovog preko puta mene je nešto urezano. Ne mogu da vidim šta bez naočara. Mrzi me da ih vadim iz torbe. Iz pepeljare vire pikavci, stočić na rasklapanje ne može da se podigne. Naravno, i onaj poznati zvuk – može svaki prag da se izbroji. Drveća promiču iza musavog prozora. Sporo.
Tišina. Neverica sa druge strane. Muk od pet sekundi.
– OK. Duhovito. Uspeo si da me zabrineš. Nakratko. Stvarno, gde si? Čekam te kod mame već pola sata.
– Majka nam je umrla pre deset godina.
– Na groblju te čekam. Na groblju! Da, deset godina – na današnji dan.
– Tačno. Na današnji dan. Ne mogu da dođem. Na putu sam.
– Stvarno si na putu? Nismo se čuli mesec dana. Pokušavao sam da te dobijem hiljadu puta. Uvek si nedostupan. Pre par dana sam ti poslao poruku. Da te podsetim za danas. Očekivao sam te ovde.
– Znam. Žao mi je. Nisam mogla da ti se javim.
Neverica sa druge strane. Muk od deset sekundi.
– Zašto govoriš u ženskom rodu?
– Promenila sam pol.
– Ne razumem.
– Promenila sam pol.
Muk od dvadeset sekundi.
– Zašto? Mislim, odakle ti ideja? Nikada nisi pokazivao sklonosti… Mislim, uvek je sve bilo… Zašto? Ne razumem. Čekaj, ozbiljan si?
– Ozbiljna, ne ozbiljan.
– Šta?
– Pitao si me da li sam ozbiljan. Prestani da mi se obraćaš kao muškarcu.
– Dobro. Da li si ozbiljna?
– Da.
– A kako? Kako si uspeo? Mislim, uspela. Stvarno ništa ne razumem.
– Sećaš se svih mojih službenih putovanja u poslednjih šest meseci?
– Da.
– To nisu bila službena putovanja. To su bile pripreme na koje sam morala da idem. Razne.
– Gde?
– To nije bitno.
– Uvek vozom?
– Da. Znaš da se plašim aviona.
– Šta ti je ona rekla?
– Još ne zna.
– Kako ne zna?
– Lepo. Ne zna. Vraćam se upravo kući da je obradujem.
– Da je obraduješ?
– Da. Znaš koliko je volim i da ne mogu bez nje.
– Znam, ali zašto bi se ona obradovala tvojoj promeni pola?
– Rekla mi je da smo odavno samo najbolji prijatelji. Da prema meni ne oseća više ništa sem toga. Da je ne uzbuđujem. Da više ne može da bude sa mnom. U stvari, rekla je da bismo mogli i dalje da živimo zajedno. Da pričamo o svemu, da mi se poverava, da sedimo noćima jedno pored drugog, da me i dalje voli, ali na drugačiji način. I da bi uživala u tome. Samo kada bih ja bila – žensko.
Priča je iz knjige „Besani“ Gorana Stojičića